Кажу да се у новогодишњој ноћи дешава највише убистава јер неки људи не могу да поднесу самоћу и тужна сјећања. Јесте ова година помало говњива била, мало и више, зато би требало из ладица сјећања извући само оно најбоље…јер како год да окренеш „психа“ је чудо.“

Фотографија је из куће Буковца, у Цавтату. Знам да је гардеробер, али подсјетио ме је на оно што у Коравлици зову Психа. Мајка се увијек јежила на то, и говорила би како је то уствари само наткасна са огледалом, а мени се као малој баш свиђала та ријеч. Вјероватно јер сам мислила да то „психа“ казује се само у нашој кући.
Преко двадесет година после овај гардеробер изазвао је у мени осјећај као што је вјероватно „психа“ изазивала код мајке. Неку језу и нелагоду. Не могу да објасним зашто.
.
Мајка је данас обишла три круга око стола у дневном боравку. Нисам обратила посебну пажњу на то а онда је рекла: „Сјећаш ли се како би тата…“
„Стави руке на леђа“, насмијала сам се.
„А онда бих му ја рекла“, настављала је, „па што болан не изађеш мало да прошеташ? Не могу, рекао би… А онда би признао како му фале дјеца. А онда бих се на то надовезала и ја… Ево исто као и сад!“
Гледала сам у њу и бројала до 5. Јако би ми биле болне такве приче, и никада нисам схватала зашто уопште то мора да ми се и говори.
Два минута после пукле смо и мајка и ја. Посвађале смо се из неког другог разлога, ал мислим да нам је објема било јасно…. Сутра је 31. децембар, само онај од прије десет година. Још видим јасну слику, мог оца четири човјека уносе на чаршафу у собу у којој данас спавам. Бјежим у кухињу да не гледа моје сузе, двадесет дана збијане у себи. Чујем њега како ме дозива да дођем, и како говори мајци да врати на зид слику његовог најмлађег брата, коју смо то јутро скинули с’ намјером да му „умањимо муке“.
Ту ноћ пропустила сам Џибонијев концерт на будванском тргу, и никоме нисам жељела честитати Нову годину.
Двије године касније, на исту ноћ, ваљда бјежећи од истине завукла сам се под ћебе и из фотеље у једном будванском станчићу слушала Џибонија који је наступао 20 метара даље одатле.
Све новогодишње ноћи године после тога потискивала сам ружна сјећања, опијајући се и веселећи, са друштвом по разним трговима и кафанама. Зато сам хтјела да вриштим ових дана, да отворе све тргове и кафане јер ја ово не могу! А онда сам помислила да за два дана ће можда исто једна цурица дочекати свог оца полумртвог на чаршафима, јер он за ходање и за „испод руку“ више није, јер ране су по њему свукуда, и „оно што се не изговара“ одавно га изједа, и за десет дана умријеће…а на телевозији сам крајем ока виђела неке ружне слике Хрватске…
ЈЕ Л’ МОЖЕТЕ МОЛИМ ВАС ДА ПУСТИТЕ МУЗИКУ НА САВ ГЛАС!!!???
ПУСТИТЕ НАС НА ТРГОВЕ СУТРА!!!
ЈА НЕЋУ ПРЕЖИВЈЕТИ СЈЕЋАЊА!!!
НЕЋУ!
.
„РАЗОРАН ЗЕМЉОТРЕС ДАНАС ЈЕ ПОГОДИО ПЕТРИЊУ!“
.
„Хало мама само да вам јавимо земљотрес је погодио и Бања Луку.
Аника и ја изашли смо ван зграде. Безбједни смо. Слађа се јавила. Добро је.“
.
Извукла сам из ладице кесу старих фотографија које сам ономад покупила у Коравлици из бабине психе.
Свечано обећавам да ћу овог 31. остати са мајком код куће, пити кувано вино, и прегледаћемо старе фотографије „из бабине наткасне“.
Смијаћемо се.
А шта иако заплачемо, и то је за људе!