Један од најбољих студената из Гацка, Кристина Грубачић: Када би било услова, већина младих би остала овдје

Завичајни клуб гачана у Београду сваке године додјељује награду најбољим студентима високошколских установа у престоници Србије. Ове године једна од добитница је студенткиња друге године Филолошког факултета Кристина Грубачић из Гацка, чији је просјек 9,63.

Кратак предах у родном граду и вјетровити дан на измаку зиме искористили смо за разговор са њом. Награда јој веома много значи, али истовремено представља велику одговорност и обавезу да тим путем настави, тврди Кристина.

Ова посвећена студенткиња руског језика и књижевности каже да никада није размишљала о просјеку.

“Учила сам јер ми се учило, и зато што је то нешто што ме интересује, не размишљајући о томе хоћу ли имати неки спектакуларан просјек. А он је дошао сам по себи. Није било нешто тешко, јер волим то што радим. Надам се да ћу наставити добро да учим, али ми висок просјек није примарни циљ”, каже Кристина на почетку разговора за “Моју Херцеговину”.

Будући да си била одличан ђак и у гимназији, могла си да бираш факултет. Како је избор пао баш на руски и како си се осјећала у Београду као неко ко долази из мале средине?

– Ја сам прво изабрала град у ком ћу да студирам и нисам се покајала. Друга моја велика одлука је избор факултета – руски језик и књижевност. Ја бих можда рекла да је ту књижевност ипак превагнула и то је био избор срца. Језик јесте доста захтијеван, књижевност је занимљива и тешка, али мислим да је и релативно и преспективна. Видјећемо шта ће бити од тога.

Истарживања показују да је сан већине младих овдје да оду у иностранство. Какви су твоји планови, да ли имаш идеју како ће твоја будућност да изгледа?

– Тешко је то питање. Из овог угла не знам да ли бих напустила земљу. Ако би ми овдје било лијепо, не бих ишла вани само зато да бих била вани. Ако бих нашла неки посао који ме испуњава, драже би ми било да останем овдје него да идем ван државе. Мислим да факултет који сам уписала пружа широк спектар потенцијалних послова, од преводиоца до професора. Надам се да ћу остати овдје, с тим што је термин овдје широк и обухвата и Србију и БиХ.

Да ли тако размишљају и твоје колеге, студенти, људи са којима се дружиш?

– Искрено, вечина размишља о одласку. Али, доста људи ни по коју цијену не би отишли јер их везује домовина, друштво, родбина. Још увијек не знам да ли бих ја остала по сваку цијену. Када би се пружили услови да млади људи остају, мислим да би већина радије остала.

Један од тих услова је и посао, којег за младе људе углавном нема. Да ли те плаши пребукираност на бироу?

– Природно је да ме плаши, али мислим да се ствари мијењају и нисам песимиста. Биће све добро на крају.

Како ти, као одличан студент државног универзитета, за који се још увијек везује одређени квалитет образовања, посматраш инфлацију приватних факултета и диплома? Да ли та суморна стварност када је образовање у питању може да те обесрабри?

– Што се мене тиче, не подржавам да се стручњацима називају људи који су финансијски потпомогли добијање своје дипломе. Већи је проблем што они заузимају битна мјеста у држави, што има вишеструке негативне посљедице на друштво у цјелини. Људи као да нису свјесни тога.

Већина оних који су студирали тај период сматрају најљепшим дијелом свог живота. Какав је за тебе студентски живот у Београду?

– Београд је огроман град и сваки човјек може да нађе за себе нешто што може да му испуни вријеме. Људи кажу да је џунгла, али када човјек нађе свој ритам и неки свој пут којим се креће, све се то да ускалдити и чак водити миран живот у Београду.

Град је велики, али је све на длану. Човјек води неки свој живот, а опет му је све доступно са стране. Културни живот особито. Често идемо у биоскоп, позориште, каткад у оперу, што нам је прије пар година било потпуно незамисливо. Некако мислим да студенти са стране, када оду у велики град, више цијене све то што им је пружено, тако да мислим да је нама забавније. Нама је лијепо. Кад кажем нама, мислим на цијелу нашу гатачку екипу која је тренутно тамо. Дружимо се, упознајемо нове људе. У Београду има, чини ми се, најмање правих Београђана.

А кад дођеш из Београда, како ти изгледа Гацко?

Изгледа као мирна оаза када се дође из неке џунгле. Па некад и тужно. Ал’ добро, то је наше мјесто. Ја волим Гацко.

(Интервју из 2016)

Извор: Моја Херцеговина


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО