equivalent cialis naturel cialis sans ordonnance en belgique cialis probleme cardiaque cialis 40 mg dosage viagra cialis levitra quel est le meilleur levitra porno
РОДОСЛОВ ТРЕБИЊСКИХ ПОРОДИЦА (Б, В)

Да ли историја чини човјека или човјек историју, дилема је која се намеће, рекли бисмо, само читаоцима склоним искључивостима сваке врсте, јер је одговор који се добија у оба случаја – потврдан. Зато смо пишући ово кратко слово о родослову неких требињских породица све три вјероисповијести, православне (п), католичке (к) и муслиманске (м), да смо ипак заједно и у предању и у историјским документима.

По теорији крви и тла припадамо истом културолошком наслијеђу са заједничким коријенима овог поднебља Херцеговине и Требиња. Прије овог нашег фељтона постоји на стотине извора литературе и докумената које смо консултовали, а ипак треба одати признање једном од новије етнографске лектире за уважавање су резултати аутора Риста Милићевића на тему Херцеговачка презимена. Ми издвајамо сиже азбучним редом најфреквентнија презимена ужег подручја Града Требиња, не изостављајући ни његово рурално подручје.

Басор (п) је стара продица која је, према предању, живјела у Голој Главици (Шума требињска). Басори су из тог села „отишли у Требиње“, око 1750. године. Живјели су „по неко вријеме“ и у Јасеници која је припадала „нахији Бобанима“. У овом селу сачувано је сјећање на њих у топониму „Басорово гумно“. Басори су настањени у Засаду код Требиња. Славе Јовањдан.

Породица Бегенишић (п) живи у Горици и Дужима код Требиња. У Дужи су дошли из Горице. Славе Ђурђевдан. Бегенишићи су настањени у Будошима и Ораховцу  (код Требиња). У Ораховац су доселили са Зубацаи имају заједничке претке са Ђурићима. У селу је настањено 15 породица, са „секундарним презименима: Андрићи, Митровићи и Симовићи“. Презиме је могло настати од „бегенисати (свидјети се)“. Главна им је слава Ђурђевдан, а „мала слава је Срђевдан“.

Породица Бубрешко (п) живи у Љековој (Површ, Требиње). Једно су братство са Укропинама и са Савиновићима. Сви су претходно живјели у оближњем селу Сливници, одакле су их око 1650. године потиснуле Памучине. Сматрају да су старином „из Рима у Италији, као и Балордићи с којима се нису ни узимали до уназад 50 година“. Бубрешци су „овако прозвати пре 100 година“, односно при крају 18-ог вијека. Славе Светог Климентија, а прислужују Свету Петку. Има их настањених и у Требињу.

Породица Буквић (п,к). Буквићи (п) су поријеклом из Чавша у Попову, одакле су одселили на Побрђе у Горњем Храсну. Народно предање каже да их је у Чавшу било петеро браће. један од њих отишао је у „кириџилук“. Једног дана, када у њиховој кући није био ни један мушкарац већ само стара мајка, дође неки харачлија да плијени браве. Прво је изабрао овна звонара, а стара се успротиви, и „потегне“ за звоно неколико пута. У том дође и један од њених синова и закоље харачлију. Као крвнину они плате 90 рала земље. Кажу да у Чавшу постоји гроб тога харачлије – „Мустафин гроб“. Буквићи су засновали село Побрђе у Горњем Храсну „прије 300 ако не и више година“, а потомци су кнеза Мирила из Мириловића – пише Дедијер. Из Побрђа су селили у Столац, Опличиће и Домановиће. Затим у Убоско, Елезовиће, Капавицу, и Којшиће (Љубиње). Славе Јовањдан. Према предању, један потомак кнеза Мирила био је тврдоглав и недоказан. Говорили су му да је букова глава, па по томе доби презиме Буквић.

Буквићи (к)  живе у Равном (Попово). Они су „по женској крви“ из Трнчине. Није им познато „да ли су им род Срби Буквићи у Храсном“, Влаховићима и др., али ти Буквићи сматрају да су једно са поповским Буквићима, иако су они Хрвати.  

Породица Влачић (п, м). Влачићи (п) живе у Полицама код Требиња, Јасеници (Луг, Требиње), Клепци (Чапљина). Старином су из Риђана код Никшића, одакле су доселили у Подгљивље код Требиња. Из Подгљивља је, око 1750. године, прешао Станиша у Полице, а „Митра, Лазара и Шћепана довела баба собом у Черечина у Јасеницу“, око 1800. године. Из Полица је неки Влачић „поодавно“ отишао у Метковић, гдје му потомци и сада живе. У Клепцима су старином из Попова. Предак им је дошао из Дабра „за занатом и прешао у сулоштво једној дјевојци“. Влачићи славе Јовањдан. Влачићи (м) су били настањени у Присоју (Дабар, Столац). Поријеклом су од православних Влачића из Полица код Требиња. Један „момак“ из ове породице био је у најму код Пирагића, оженио се од њих и прешао на ислам,  „прије куге“.

Породица Волић (м) живи у Засаду код Требиња. Сматрају их (уз Османовиће), најстаријом породицом у Засаду. „Године 1867. овдје су живјели сљедећи Волићи: хафиз Мехмед Еф. Хаџи Салих и Хусеин, мухатар, који је држао дућан у требињској чаршији“. Један заселак у Засаду по њима је назван Волића махала. Волића има у Требињу, а били су настањени и у Буни код Мостара. У ово мјесто доселили су из Требиња.

Породица Вулешевић (п) живи у Јушићима (Шума требињска), Полицама, Придворцима и Гомиљанима код Требиња и у Требињу. Према Козићу раније су живјели у Тврдошима код Манастира Тврдош, а стаје су им биле у Марић Међинама. У Јушиће су доселили крајем 17-ог или почетком 18-ог вијека. Славе Шћепандан, а прислужују Велику Госпу.

Породица Врећа (п) живи у Крајковићима, Крњевићима и Кучићима (Шума требињска). У Крајковићима су најстарија пороица у селу. Доселили су око 1700. године из Мркоњића у Попову. Првобитно су се звасли Милутиновићи, „како се и данас зову они што су остали у Мркоњићима“. Презиме Врећа добили су по неком свом претку који је правио и продавао вреће. Из Крајковића су неке пордице прешле у оближње Крњевиће и Кучиће. Славе Никољдан. Из Крајковића потиче народни херој Ристо Врећа (1920 – 1943). Био је подофицир војске Крљевине Југославије. У прољеће 1941. долази у родно село и активно ради за НОП. Приликом формирања Партизанске чете „Шума“ постаје њен командир, а када ова чета прераста у батаљон, именован је за замјеника комаданта. При повлачењу партизанских снага из Херцеговине, у прољеће 1942, Ристо остаје на терену Требињског среза и илегално ради на организацији отпора. Био је изузетно храбар борац и старјешина, популаран и омиљен у народу свога краја. Погинуо је на Облом брду код Стоца априла 1943. године.

Породица Вујиновић (п, к, м). Вујиновића (п) има у Кијев Долу (Попово). Доселили су из Драпића, засеока села Жабица (Љубиње) око 1780. године. Славе СВ. Врачи. Вујиновићи (к) су у Бурмазима, Елезовићима и Вјетренику (Горње Храсно), Дврсници и Турковићима (Попово) доселили су из Шуице код Дувна. Према народом предању, поријеклом су из Риђана у Црној Гори. Вујиновићи (м) су живјели у Котезима и Трнчини (Попово). Године 1744. у Трнчини је живио Мустафа Вујиновић, који се спомиње као „свједок при склапању једног брака“.

Породица Вуковић (п, к). Вуковићи (п) живе у Муљима и Вучеву (Гацко), Рогачама, Жиљеву и Југовићима (Невесиње), Ортијешу (Бишће, Мостар), Власачама (Загора, Требиње), Поратку (Дабар). У Муље је предак „данашњих Вуковића“ дошао са Загорја, Оженио се од Зеленовића, па као сиромах прешао у тазбину“. У Вучеву су поријеклом од Окиљевића из истог села. У Рогаче су доселили с „Броћанца на Чеву“. Око 1650. године. Потичу од тамошњег братства Перића. У Жиљево им је предак дошао с Меке Груде (Билећа). У Југовиће су доселили „однекле из Гацка“, а у Ортијеш из Столачких Дубрава. У Власаче су дошли из Јањча, а у Поратак из Стоца. Вуковићи славе Јовањдан, осим породица у Југовићима чија је слава Свети Стеван. Вуковића има настањених и у гатачким селима: Наданићи, Липник, Изгори и Улиње. У Наданићима су поријеклом од Врањешевића из Бањана, у Липнику и на Улињу од Окиљевића из Муља, а у Изгорима су из Опутних Рудина. Вуковићи (к) су стари род у Равном (Попово). По мишљењу једних они су „били од Вукића“, а по казивању других „они су засебан род“. У Равном се спомињу 1709. године.

Породица Васиљевић (п) живјели су у селу Длакоше (Билећа), Степен (Гацко) и Колешко (Невесиње). У Длакошама су „старином Вујовићи) из Засаде (Билећа), одакле су прешли у Длакоше око 1800. године. У Степен су доселили у првој половини 19-ог вијека из Пиве, а у Колешко око 1840. године из Бањана. Славе Никољдан. Васиљевићи се помињу почетком 18-ог вијека у Дубровнику „као досељеници из Хергеговине“. Помињу се  и у Боки „као херцеговачки досељеници у 17-ом вијеку“.

Породица Влатковић (п,к). Влатковићи (п) живе у Кочелима, Десин Селу и Дужима (Требиње). Има их и у Требињу. Старином су из Кочела, одакле су се расељавали у наведена мјеста. У Десин Село су давно доселили и настанили се у засеоку Марић Међине. У Дужи им је предак дошао око 1850. године. Звао се Драго Влатковић и био је „кухар манастирски“. Славе Шћепадан. Влатковићи су живјели и у селу Влака (Бобани), одакле су 1946. године одселили у Тополовац (Банат). Славе Ђурђевдан. Влатковићи (к) су позната средњовјековна властела у западној Херцеговини. Родоначелник породице је Влатко Јурјевић. Његови су синови узели презиме Влатковићи. Били су савезници Дубровника, а противници Херцега Стјепана. За заслуге које су пружили Дубровнику, примљени су 1452. године „у ред дубровачке властеле“.

Породица Вујовић (п) је разгранато братство у источној Херцеговини. Настањени су у Баљцима, Врањској, Засади и Прерацама (Билећа), Капавици (Љубиње), Лапји (Површ, Требиње)…О поријеклу Вујовића има више предања. Према једном, старином су из Риђана у Црној Гори, а по другом су из Симијова (Билећа). У Симијовима је , кажу, некада било девет браће Вујовића. Они су „побили Турке због зулума који су им чинили и разбјежали се по Херцеговини“ – мисле Вујовићи у Засади. То се десило око 1600. године. Има мишљења да су поријеклом „из самог Никшића“, а у Лапји сматрају да им је старина у Звијерини. Вујовићи из Дабра кажу да су они највеће братство међу православним у Херцеговини, као што су Рагужи међу католицима. Ово сматра и Дедијер који каже да су старосједиоци и да је у војсци Вука Бранковића био „војвода Вујо из Тодорића код Ситнице“. Вујовићи славе Никољдан, осим породица у Лапји који славе Лучиндан.

Породица Вукасовић (п) живи у Жакову (Требиње), Рјечицама и Опличићима (Чапљина). У Рјечице им је предак дошао око 1700. године, а у Опличиће нешто касније (око 1740) из „Жакова у Попову“. Село Жаково које Дедијер наводи у Попову припада предјелу Подбрђе. Вукасовићи славе Јовањдан.

Породица Вукосав (п) живи у Доњем Поплату (Столац) и Горњем Храсну (Неум). Поријеклом су из Љубомира (Требиње) од породице Пухала. Према Дедијеру, у Љубомиру је неки Вукосав „убио харачлију и побјегао у Дабрицу“, а из Дабрице прешао у Доњи Поплат „на читлук“. У Горње Храсно (заселак Побрђе) дошли су „с Гаја“ око 1850. године. Славе Никољдан. Према Љ. Михићу, Вукосави су старином из Риђана у Црној Гори, одакле су доселили у Горње Храсно, у заселак Под Кулу, а одатле на Гај, Влаку и Побрђе. Из Горњег Храсна једна породица Вукосава одселила је у Дабрицу 1938. године.

Мр Милован Росић

Проф. др Радослав Милошевић


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО