achat kamagra jelly pas cher achat cialis espagne kamagra tadalafil edpills4life net acheter cialis france dmla et levitra kamagra 5mg oral jelly
РОДОСЛОВ НЕКИХ ТРЕБИЊСКИХ ПОРОДИЦА (А, Б)

Сматра се да је породично презиме носилац родослова па смо тим путем приредили ово кратко слово о родослову неких требињских породица. Захваљујемо се Редакцији и главном уреднику што су нам уступили једну страницу у наставцима на ту тему. Због ограниченог простора, ми нисмо у могућности да објавимо сва презимена требињских породица, зато смо се опредијелили да азбучним редом читаоцима понудимо само неке породице које су учествовале у демографској и етнолошког хроници Града Требиња на његовом урбаном и руралом простору. Било би пожељно да читаоци овог нашег прилога учесњтвују са својим сугестијама о допунама и препорукама како бисмо заједно у сљедећим наставцима добили на квалитету и истинитости о породичним информацијама.

Ми смо пошли од основне базе података међу којима нам је био Домовник Епархије захумско – херцеговачке и приморске, Требињске парохије којег је писао познати требињски јеромонах – ставрофор Владимир Поповић на почетку 20-ог вијека, а закључио га је 1926. године. Мислимо да је његов Домовник најпоузданија база података за српске породице православне вјероисповијести (п) Среза Требиње из тог времена. Како није довољан овај извор информација, ми смо се у Матичном уреду Града Требиња послужили Пописном књигом становника Требињске општине из 1931. године, који је био први званични попис Краљевине Југославије на основу турских дефтера из 1910. године. Ту смо добили податке поред српске православне популације и за породице католичке вјероисповијести (к) односно муслиманске вјероисповијести (м).

Поред бројних етнографа и демографа у нашем народу незаобилазна је у том погледу књига под насловом „Херцеговачка презимена“ аутора Риста Милићевића која представља синтезу свих досадашњих етнографских и демографских истраживања.

У првом дијелу овог нашег прилога обрадили смо неке значајне требињске породице под словом (а), но изостале су нам двије – три породице под тим словом и придружујемо их са овим кратким словом о родослову неких породица под словом (б).

Арнаутовић (м, п). Арнаутовића (м) има у Гранчареву, (Ластва, Требиње), Требињу, Билећи и околини. Поријеклом су од „неког Арнаута коме је клобучни диздар Агбабић дао имање у Гранчареву и ту га населио“. Из Гранчарева су се расељавали у друга мијеста. Арнаутовића православаца има у Челебићима (Коњиц).  Из једне породице Арнаутовића, из овог села, двојица браће – близанаца (Марко и Митар) били су солунски добровољци у Првом свјетском рату.

Арсланагића (м) има у Требињу и Станојевићима. Према предању, презиме је настало од неког Арсланаге који је чувао мост на Требишњици. По њему је тај мост добио име Арсланагића мост. Арсланагићи у селу Станојевићи су „од Рахимића“ из села Пијесци у Дубравама. Арсланагићи су били настањени у Билећи и околини, Горици и Засаду код Требиња.

Асановићи (п) су настањени у Грабу, (Зупци, Требиње). Почетком 20-ог вијека у Грабу их је било четири куће. Старином су из Црне Горе. За њих се прича да су се њихови преци, док су били у Црној Гори, истурчили. Један од предака звао се Асан, а други је постао спахија. Када су се повратили у „стару веру“, узели су нова презимена. Асанови насљедници прозвали су се Асановићи, а спахини Спаићи. Тако су Асановићи „рођаци“ са Спаићима у Грабу. Асановића има и у Шћеновом Долу (Бобани, Требиње). Славе Јовањдан.

Аџовића (п) има у Петровићима (Шума Требињска). Прије „француско-млетачког рата“ живјели су у Кочелима – насељу на десној обали Требишњице, а у Петровићима су имали стаје за стоку. Када су Млечани заузели лијеву обалу Требишњице, прешли су на њихову страну и настанили не у Петровиће. Турци су им одузели земљу у Кочелима, а када су завладали и лијевом обалом Требишњице, „отму им и ову у Петровићима“. Кажу да им је неки Фетфагић одузео тапије и продао их Бусулагићу из Бихова код Требиња за 500 дуката. Неке породице Аџовића из Петровића су побјегле у Мало Поље (Бишће, Мостар), бојећи се казне „зато што је њихово псето ујело некаквог циганина“. Славе Шћепандан а прислужују Ваведење. Има их и у Требињу.

Бабић (п, к,м). Бабићи (п) су једна од најстаријих породица у Плани (Билећа). Одавде су се расељавали у друга билећка села: Фатницу, Врбицу, Меку Груду, Трновицу… Из Трновице су неке породице прешле у Кошуту (Невесиње). Славе Лазаревдан. Живјели су и у Орашју (Површ, Требиње). У овом селу се налазе неке омеђине за које се прича да су у њима становали Бабићи, који су ту и смрли. О постанку овог презимена предање каже да је један од тројице браће Кресојевића који су доселили у Билећке Рудине из црногорског села Шаранци био мало погурен  па су га мјештани звали Баба. Од њега су настали Бабићи. Бабића (к), има у Витини (Љубушки), Аладинићима и Тријебњу (Столац), Требимљи и Чавшу (Попово). У Витини се сматрају старосједиоцима. Према предању, два брата Бабића су били хајдуци у чети Јанковић Стојана. Једног су Турци погубили, а други је побјегао у Котаре, одакле се поново вратио у Витину. У Аладиниће су доселили из Чавша, а у Требињљу из Дубрава, (Столац). Славили су Никољдан. У Тријебањ су дошли из Јабланице. Славили су Ђуђевдан. Има их и у селу Прењ (Столац) и у Стоцу. Бабићи (м) су живјели у Убоску (Љубиње). Становали су „гдје су данас Банђури“. Има их настањених и у Јабланици.

Борковићи (п) су живјели у Врпољу (Љубомир). Предање каже да су поријеклом из Никшића. У „најстарије вријеме“ звали су се Угреновићи. Славе Аћимовдан. У Врпољу је сачувано предање о Тодору Борковићу народном љекару и „пророку“. Његов комшија Обрад Бердовић пише да је Тодор био необично бистра ума, сабран и мудар, висок, а у струку танак. „У силаху кожнатом затакнут му фочански нож, а преко силаха опасан троболусом“. Овај типични горштак, „пророчански видовит“, у свако доба је знао: „кад и у који дан пада неки важнији празник у години, каква ће бити годишња доба…каква ће бити љетина…“. Познавао је љековите траве и давао упутства за њихову примјену. Прорицао је и судбину људи: „једноставно те из близа погледа и малко проматра, па изрекне судбину…“ . Борковићи су настањени и у Бориловићима (Љубомир), Требињу и другим мјестима.

Беговићи  (м,п). Беговићи (м) су „старинци“ у Кокорини (Подвележје, Мостар). Поријеклом су од тамошњих Володера. У Пијесцима (Дубраве Столац), непознатог су поријекла. Има их у Коњицу и околини, Дрежници, Доњој Јабланици, Подбрежју. У Доњој Јабланици су дошли из Дрежнице „због сиромаштва“, а у Подбрежје је неки Беговић звани „Шљамо“ , доселио из Доње Јабланице. Беговићи су живјели и у Автовцу (Гацко), Билећи, Љубињу, Требињу и околини… У ове крајеве доселили су из Рисна из Херцег – Новог. Беговићи из Клобука (Требиње), док су живјели у Рисну презивали су се Ризванагићи. У породици Беговића која је живјела у Ластви чувала се архива коју су њени преци донијели из Херцег Новог. У архиви је било „више веома вриједних докумената старих преко 300 година“, али су пропали у почетку Првог свјетског рата. Из Ластве потиче академик Мехмед Беговић (Ластва, 1904 – Београд, 1990). По завршеној основној школи у Ластви, похађао је гимназију у Мостару и наставио у Сарајеву. Послије матуре обрео се у Београду, гдје завршава правни факулет, стиче звање редовног професора Београдског универзитета и члана САНУ. Аутор је више студија из области права: „Шеријатско брачно право“, „Породично право“, „Насљедно право“, „Трагови нашег средњовјековног права у турским правним споменицима“… Беговић је, кажу савременици, био „сентиментално и стваралачки“ везан за родни крај, а и сам би истицао да су Требиње и Ластва нераздвојиви дио његове судбине. Беговићи, (п) су настањени у Чичеву и Расовцу код Требиња. Славе Никољдан.

Бошковић (п,к), Бошковићи су старе породице у јужној Херцеговини. Бошковићи (п) су настањени у Кременом Долу (Површ, Требиње) и Мркоњићима у Попову. У Кременом Долу су „најстарији у селу“. Живјели су у селишту Превраће, југозападно од Кременог Дола, одакле су се за вријеме турско-млетачког рата „уклонили од страха“ у Кремени До на агинску земљу. Славе Јовањдан. У Мркоњиће су доселили из Криводола у Црној гори. Славе Никољдан. Има их и у Ходбини (Мостар). Сматрају да су поријеклом из Црне Горе. Славе Ђурђевдан. Некада их је било и у Јасеници (Луг, Требиње). Промијенили су презиме и одавно се зову Милаковићи. Живјели су  и у Ораховом Долу (Попово), али су прешли у католике и промијенили презиме. Сада се зову Кристићи. „И Никола Бошковић, отац Руђера Бошковића, отишао је у Дубровник као православни“. Бошковићи из Орахова Дола су данашњи досељеници из Босне“. Бошковићи (к) су род у Хутову (Неум). Доселили су из столачких Дубрава. Бошковића има и у Љутом Доцу (Широку Бријег). Некада су се звали Лепан и под овим презименом спомињу се у Јарама и Узарићима 1743. године. Презиме је веома раширено у Херцеговини. У матицама жупе Град у Друбровнику „спомињу се 30-ак пута, а изгледа да су били најбројнији међу херцеговачким досељеницима у другој половини 17 стољећа“.

Бубало (п, к, м). Бубали (п) живе у Мијонићима (Шума требињска), Волујцу и Придворцима код Требиња. Бубали у Мијонићима сматрају да су поријеклом из Влаховића (Љубиње и да им је старо презиме Влаисевић. Према предању били су властела, а неки њихов „војвода“ учествовао је у боју на Косову. По доласку Турака у Херцеговину Бубали су „посрнули и осиромашили“. Једна њихова породица преселила се из Мијонића на Арсланагића Мост код Требиња. Доцније су им Турци „за неке услуге“ дали земљу у Мијонићима, гдје се и населе око 1620. године. Славе Ђурђевдан. У Волујац су дошли из Придвораца. „Стара им је слава Ђурђевдан, а сада славе Аранђеловдан“. Бубали (к) у Радишићима и у Хумцу (Љубишки), Турчиновићима (Широки Бријег), Требижату (Чапљина), Мостару и још неким мјестима Херцеговине. Према Дедијеру, старином су из Хумца гдје се за њих прича да су се вјечито сељакали „по ближим селима“. Из Радишића су селили у Ардомиље, а са Бухова су побјегли у Турчиновиће “због једног сукоба с Турцима“. Славили су Никољдан и престали да славе око 1880. године. За Бубале у Турчиновићима М. Петрић каже да су одавно у селу, а даљим су поријеклом из Црвеног Грма код Љубишког. На „лиштичком подручју“ први пут се спомињу у пописима из 1743. године, у Татама, Јарама, Бухову и Мокропољу. У Турчиновићима и Љуботићима налазили су се 1768. године. Данас их на „подручју Лиштице има само у Турчиновићима“.  Бубали (м), у Грушчи (Коњиц). Старином су из Јара и Бухова (Широки Бријег) и Хумца код Љубишког. Сматра се да су „исламизирани католици“. Из наведених села су „као муслимани“ доселили у „Бијело Поље“ код Мостара, а одатле, послије куге 1814. године, у Грушчу. Има их настањених у Коњицу, Мостару и Потоцима код Мостара.

Бендераћ (п), Џинова Махала и Пирагићи (Невесиње). У Џинову Махалу су доселили из Клобука у Корјенићима око 1800. године, на читлук Мехмедбашића из Стоца. И у Пирагиће су доселили из Корјенића. Славе Јовањдан. Из породице Бендераћ из Клобука потиче народни херој Мијо (Јакше) Бендераћ, рођен 1912. године у Клобуку. Био је комадант Партизанског батаљона „Лука Вукаловић“ у коме је испољио личну и комадантску храброст. Храбро је пао априла 1942. године у борби за освајање непријатељског упоришта на Црном брду изнад Требиња. Бендераћа има настањених и у Требињу, Београду и у Мостару.

Бокоњићи (п), спадају у старије породице у Требињу. Неки историјски извори наводе да потичу из Боке Которске одакле су се преселили под планину Трескавицу (Опшина Калиновик). Презиме су добили по свом поријеклу из Боке. Касније им потомци прелазе у Пераст. Збох ратних немира из Пераста прелазе у Полице и Придворце код Требиња. Један дио те породице се населио у Сарајево у ранија времена. Познат је др Јово Бокоњић (гинеколог). Његова два сина су познати доктори наука. Један од њих (Дејан Бокоњић) је проф. др у Фочи. Бокоњићи се помињу и код Тешња још 1882. године који славе Митровдан као и ови у Требињу. Бокоњићи из Бистрице код Бања Луке славе Никољдан. Од Требињских Бокоњића познат је Бокоњић Илија из Придвораца, рођен 1913. године.

Бурковић (п), по предању Бурковићи су се прије презивали Милутиновић и да је прије тога носило презиме Бошковић и да им је крсна слава Никољдан. Историчари наводе да је из братства Бурковића потекао Свети Василије Острошки. Наиме, Владимир Ћоровић пише у књизи Херцеговачки манастири, (књига прва стр. 510). Поред њега и други историчар В. Посовић и књизи Историјски преглед манастира Тврдош, 6. износи сличне податке. Такође  и Љубо Михић у књизи „Љубиње с околином“, стр. 188, говори о поријеклу Свеца.

На основу рих извора укратко дон осимо следеће основне податке: Св. Василије Острошки рођен је 1615. године или 1620. године. Међутим, у другим изворима пише да је Свети Василије Острошки Чудотворац рођен 28. децембра 1610. године у Мркоњићима у Хумини, од ова Петра Бурковића и мајке Ане. Код рођења је добио име Стојан. Школу је учио у Манастиру Завали код стрица, калуђења Серафима. Закалуђерио се у Тврдошу. Због сукоба с Турцима бјежао је у Свету Гору. Као митрополит ишао је у Пећ и тада га је пратио Лука, брат Саве Владисављевића. Владика је постао 1639. године. Путовао је у Русију. Патријарх Гаврило му је 1651. године дао Никшићку епархију са Морачом. Преминуо је 29. априла по старом календару, а 12. маја 1651. по новом календару. Мошти му почивају под Острогом у Цркви Ваведења Пресвете Богородице. У црквеним житијама носи презиме Јовановић. 

Мр Милован Росић

Проф. др Радослав Милошевић


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО