Снежана А. Топаловић: ДВИЈЕ ГЛАВИЦЕ ЛУКА

Нема смрти брез судњега дана синко мој, оно што ти је записано то ће ти и бити, мореш се вала наглавачке окренути ништа промијенит не мереш. Мене у животу још само млин није млио, а ето опет инсан жив, но ‘ајд што је жив вего му се мили живљети. Свашта црни чојек претури преко главе и остане у памети. Оно што чојек издура, животиња не би, али све ти је синко у Божијим рукама, одбијала је димове Плаве Мораве док је почињала једну од својих прича…то би могла бити неђе ’42,’43…не знам тачно…прије ће бити ’42. војска је дошла…

Ми дјеца ко дјеца задиркивали смо је: -Баба кад дођеш до ’44. зови нас то смо до сад слушали сто пута, смијали смо се. Била је наглува, па никад нисмо знали да ли нас стварно не чује или се само прави. Вољели смо нашу бабу тј. прабабу Софију, била је то мудра жена, ведрог духа упркос свим недаћама које су је у животу задесиле, смирена и увијек Богу захвлана на оном што има. Једно око јој је било прекривено бијелом мрљом и на њега није видјела. -Исцурило, то је био њен одговор. Колико год је задиркивали ипак смо отворених уста слушали њене приче, причала је сликовито са много описа, детаља, емоција, полако без журбе, као да има сво вријеме свијета пред собом, тако да смо слушајући јасно видјели ликове и као да смо и сами били учесници догађаја.

Поживјела је дуго, мени је било 18. кад је умрла. Рођена је као седмо од тринаестеро дјеце на Преображење Господње 1908 године. На исти датум након 100 г. ја сам родила мог сина Лазара. Можда је случајност, а можда неки знак, кћерку сам прву родила и назвала је по њој, Софија!

Кувала је танку кафу, дољевушу. Мој отац је због тога зезао: -Не дољевај више и овако је танка.

-Па ти зете, ако си донио ја ћу подебљати није ми мрско. -Нисам, али сам ти донио цигара, љубила је сваки поклон који јој неко донесе.
-А баба како се оно звао онај доктор Италијан што те звао Бела?

Смјешкала се.

-Баба, знаш ли ти шта на Италијанском значи Бела?

-Јок, вала ви ме научите, ајде мрш тамо, са мном се нашли шпрдати. Сити, па бијесни то нам је често говорила.

У рату је изгубила скоро све. Причала ми је када сам била мало зрелија, како је сазнала гдје су јој стријељали једног од браће, најмлађег и како је по мећави упрегла волујска кола и сама отишла у планину да га нађе и сахрани кријући. -Нисам га ни ожалила како треба, стријељали су ђевера, али њега нисам нашла и никад му се за гроб није сазнало. Њега је вала памет убила, све је знао, али није знао шућет’. Учитељ био, лијеп ко јабука, таман школе изучио и почео радити, треб’о се женит’…уздахнула би и рекла: Ја…Бог да им душу прости.

Мужа је изгубила одмах након рата, погинуо је од неке заостале бомбе, остала је са двије кћерке. Млада, удовица, без мушке дјеце, без браће и ђевера успјела је да одржи домаћинство да одхрани и изведе кћери на прави пут.

Несрећа никад не долази сама, послије мужеве смрти изгорјела јој је кућа. Каже да је ступала ћетен и ако се добро сјећам сушила изнад шпорета, како је дошло до пожара не би знала објаснити.

-Скупили су се људи, гасили смо, али није било спаса, све је изгорјело. Ватра је чудо синко мој. Богу фала ђецу сам спасила.

-Ту ноћ кад сам преживљела све ћу. Није се пуно имало и онако, а кад кућа изгори ништа, све што је црни чојек кућио за сат оде. Оћутала је и запалила цигару. -Таде сам пропушила, не знам ни окле би неког дувана. Никад престала нисам. Ја…уздахнула би.

-И опет се чојек скући и заима. Све ти је то живот, одбијала је димове.
-Ближила се слава, падала је у посни дан, нас три у колибици коју није ватра уватила. Пораним ја изјутра па у Власенице у цркву.

-Чекај баба како си ишла у Власеницу?

-Пјехе, Бога ми пречицом.

-Каквом пречицом, па нема пречице испод бар 20. километара.

-Е мој синко, ја сам таде млада била у снази могла планину прескочити, а не у Власенице отић, одем и за вида се вратим. Спустим се цркви сачекам да се Литургија заврши приђем попу и кажем да ми иде слава, да ми је кућа изгорила и да је немам с чиме прославити, пада у посни дан, да је мрсна брава би заклала, вако немам шта.

Вели он мени: -Имаш шта имаш снајка, зна се шта је слава хљеб, жито и свијећа, а остало ако се шта нађе. Тако и би Бога ми. Нашарам Крсни љеб, скувам жито, направим чирак метнем умјесто кандила, окадим кућу, помолим се Богу, нађем двије главице повеће лука исјечем, посолим и мало поуљим. Једемо нас три, а оно се у мед претвара, једемо и смијемо се. Ето тако је било, Бога ми, друкчије није могло. Смјешка се сјетно. – Памтим ту славу ко да је јуче била. Прославила сам их не знам колко у изобиљу, а опет само се ове јасно сјећам. Ма свашта је црни инсан предеверо. Али све је то Божија воља. Колко год губиш у животу, ако вјеру сачуваш, ништа ниси изгубио упамти то.

Ја…опет уздахну.-Молиш ли се Богу како сам те учила?

-Молим баба.
-Е тако треба.

Кад сам послије тог распуста кренула кући изашла је за мном до капије, увијек је госте испраћала до капије.

-Нећеш ваљда тако голог грла, ти си сад цура, није то лијепо и шта си те пантоле уздигла толико, сачекај ме ту.

Вратила се брзо носећи мараму коју ми је омотала око врата: -Е тако, саден ти је љепше, а ево и мало пара купи себи нешто. Паре које ми је дала већ одавно нису биле у употреби, насмијала сам се и загрлила је. Мараму сам скинула чим сам се спустила до цесте. Посљедњи пут кад сам је видјела лежала је, није више могла сама да се креће, али била је насмијана и причала разумно. Укућани су отишли да купе сијено и чврсто ми подвукли да је не остављам саму и да јој ни случајно не дајем цигаре.

-Јесу ли отишли сви?

-Јесу Баба.

-Дајдера нам по једну да запалимо, бране ми, боје се да се не запалим кад сам сама.

-Немам баба имаш ли ти?

Ја сам тада била пушач почетник и нисам увијек имала цигаре.

-Имам јашта, горе у соби у сандуку има неколко узми једну кутију себи, једну мени.

Њена соба је под кровом, мала, зелени дрвени кревет изнад њега иконе, зелени сандук чувар рахатлокума с истеклим роком, старих пара и нових пешкира. На дну уредно сложене цигаре неколико кутија.

Запалимо ја и моја баба смијемо се, бране њој, бране мени, па има ли ишта слађе? С времена на вријеме одем до капије провирим иду ли наши:

-Нема их још, кажем.

-Дајдера нам онда још по једну, смије се као дјевојчица. Пепео пада по њој руке јој се тресу, као да је сада гледам.

-Метнидер нам једну кафу, три кашике шећера и једну увршну кафе, е тако.

Кувам ту слатку, танку кафу, не може да држи филџан ја јој приносим. Гледа ме дуго у очи: -Иста си ћаћа, немаш ништа мајкино.

Тих пар дана колико сам била, једва смо чекале да останемо саме. Смијале смо се, причале пиле кафу и пушиле.

-Баба је ли тачно да си имала ниску бисера од три метра.

-Јесте и ниску бисера и поћелицу и кадифну ношњу, све сам то морала продати у рату, окле знаш?

-Мајка ми рекла.

-Свашта сам ја њојзи причала, она је вољела слушати баш ко и ти.

Често се сјетим њених прича, неки савјети су ми тек сада јасни, као онај:- Нај ти је боље млого не мислити.

Или: -Немој па се не бој! Или: -Млого паметан, горе прође од будале, и још много разних животних мудрости.

Сутра је моја Крсна Слава Свети Никола, другачија од свих до сада, зато сам се ваљда и сјетила њене приче о слави са двије главице лука.
Често ми људи кажу:

-Кћерка ти се зове Софија, лијепо име Софија Лорен чувена љепотица.

-Софија – мудрост.

-Не, Софија Драгић, моја прамбаба, горштакиња, борац! Њено име носи моја Софија!

-Колко год губиш у животу, ако вјеру сачуваш, ништа ниси изгубио упамти то! Говорила је.

Херцеговац.нет


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО