Четник је ко је био четник. Партизан је онај ко је био партизан. Поделе на четнике и партизане биле су ратне поделе, и требало би да буду завршене са ратом. А такву поделу намећу људи који без те поделе не би постојали.

Отац Матије Бећковића, Вук Бећковић, био је официр Југословенске краљевске војске у отаџбини на служби у Новом Саду. Након капитулације краљевске војске 1941. године, да би избегао заробљеништво и комунистичку одмазду повлачи се у Црну Гору где остаје до самог краја рата. Пред крај рата, 1943 године, са својим јединицама четничких одреда повлачи се према Аустрији где му се губи сваки траг. По неким подацима, убијен је на подручју данашње Словеније.

„Када је војска одступала он није могао да води читаву породицу. Био се родио већ и мој брат, а мајка је била трудна. На растанку негде код Бијелог Поља, они су се растајали и она је њему рекла „знаш, сад би било најпаметније да ти нас овде побијеш, па ти види шта ћеш. А он је казао зар да убијем Матију? Ми смо то разумели да би он могао да убије и своју жену коју је обожавао, и мог млађег брата, али није убио никога да мене не би убио. Јер да је било кога убијао не само у својој породици, него и ван породице, убио би и мене“, рекао је Бећковић.

Сена његовог мртвог оца пратила га је читав живот кроз комунистички режим и тада је Бећковић једном рекао:

„Што сам био популарнији, њему су давали већи чин. Да сам добио Нобелову награду, њега би прогласили за Хитлера“.

Матија Бећковић је рођен 29. новембра 1939. године (на Св. апостола Матију) у Сенти, где му је отац Вук као краљевски официр службовао. Мајка Зорка Таушан била је кћи солунског добровољца Миладина, насељеног у Кањижи. Породица се више пута селила а кад је почео Други светски рат, склонила се из Новог Сада, код свог рода у Веље Дубоко.

Основну школу завршио је у селу Веље Дубоко, ниже разреде гимназије у Колашину и Славонском Броду (код тетке), а вишу гимназију са матуром у Ваљеву. Отац Матијин, Вук Бећковић је био официр војске Краљевине Југославије, па је остао веран официрској заклетви, придружио се четницима у Ровцима. Био током грађанског рата у Црној Гори командант Ровачког четничког одреда. При крају рата 1944. године придружује се главнини Југословенске војске у отаџбини и креће са њом ка Западу, где је била савезничка војска. Али током повлачења гине у једном окршају, уз пут негде у Словенији.

Школске 1958/59, године уписао се на Филолошки факултет у Београду на групу за југословенску и општу књижевност.

У шестом разреду ваљевске гимназије је освојио прво место на Литерарном конкурсу. За први књижевни хонорар добио је новчану награду од 12.000 динара, од којег је купио карирани сако; по том сакоу је и данас препознатљив.

Прву песму „Прелудиум“ је штампао као гимназијалац 1957. године у „Младој култури“. Прву књигу, посвећену својој животној љубави, која носи наслов са њеним именом је објавио 1962. године. Поема је доживела изузетан успех, а следеће 1963. године примљен је као познати стваралац, у Удружење књижевника Србије у Београду. Касније ће бити изабран и за његовог председника.

Бећковићеви прозни и поетски текстови приређивани су за позориште и извођени на домаћим и страним сценама. У Народном позоришту у Београду је 1978. године изведена „Међа Вука Манитога“, а потом монодраме „Рече ми један чоек“ и „Не знаш ти њих“.

У Загребачком театру „ИТД“, „Казалишту младих“, „Јазавцу“, „Театру ММ“, Српском народном позоришту, „Клубу М“, изведене су позоришне представе по Бећковићевим текстовима.

У Савременом позоришту у Београду изведена је 1970/71. комедија „Београд некад и сад“, са истоименим комедијама Стерије и Нушића.

Написао је две телевизијске драме и две једночинке за децу које је Телевизија Београд емитовала 1966. и 1967. године.

Адаптирао је (са Бориславом Михајловићем Михизом) „Горски вијенац“, представа је изведена на сцени Народног позоришта у Београду.

Драмска поема „Че – трагедија која траје“ (са Душаном Радовићем) преведена је на немачки језик (Цхе: Трагöдие, дие андауерт, Франкфурт ам Маин 1969) и енглески (Цхе: Перманент трагедy, Нењ Yорк 1970).

Записи из књиге „О међувремену“ преведени су на енглески под називом „Рандом Таргетс“ 1970. године.

За своје песништво Бећковић је добио награде: Милан Ракић, Октобарску, Седмојулску, Змајеву, Дисово пролеће, Беловодску розету, Златни крст кнеза Лазара, Равногорску, Стефан Митров Љубиша, Велику Базјашку повељу, Оџиви Филипу Вишњићу, Библиос, Награду Вукове задужбине, Његошеву награду, Жичку хрисовуљу итд.

За поему „Ћераћемо се још“ добио је награде Типар, Златни бестселер, Јован Дучић и Лаза Костић.

За дописног члана САНУ изабран је 1983. године, а за редовног 1991. године. Члан је Српског ПЕН центра.

Матија Бећковић је 1989. године добио Седмојулску награду за књижевно стваралаштво. Борачке организације су се његовом избору јавно противиле. Као лауреат је приликом доделе тог високог друштвеног признања одговорио: „Ја пристајем да награду нисам заслужио, али не пристајем да сам крив што сам је добио“. Како му је пребацивано да је син четника (из четничке породице) у интервју часопису „Дуги“ је „ставио тачку“, на таква идеолошка промашена питања: „Четник је ко је био четник. Партизан је онај ко је био партизан. Поделе на четнике и партизане биле су ратне поделе, и требало би да буду завршене са ратом. А такву поделу намећу људи који без те поделе не би постојали“.

Његова супруга Рускиња из Ваљева, се звала Вера Павладољска (њој је посветио једну од његових најпознатијих песама, коју је касније изводио Арсен Дедић), и са њом има ћерке Људмилу и Ољу. Вера је била кћи Руса избеглице са Кавказа. Матија и Вера упознали су се у Ваљеву 1956. године, а венчање је обављено 1964. године. Вера је радила у Универзитетској библиотеци у Београду. Након тешке болести Матијина супруга је преминула 1998. године и сахрањена на Новом гробљу у Београду.

Академик Бећковић је један од ретких академика који су Слободана Милошевића критиковали још 1991. године (нпр. „Српска војска је заузела Скадар и Једрене, а ова не може Борово Село и Тење (Време, 2. 12. 1991.). Током његовог режима учествовао је на бројним протестним скуповима.

Бећковић је био близак пријатељ Војислава Коштунице и први је потписао петицију против повезивања Војислава Коштунице и убиства премијера Србије Зорана Ђинђића.

Од 2009. године је Председник Фонда Слободан Јовановић у Београду.

Espreso.rs