Душко Радовић, човјек бритког језика и апсолутних једноставности

Душан Радовић, једно обично српско име и обично српско презиме, уз које се све необично подразумева, био је човек чудесног и човек апсолутних једноставности. Он је оно дечје дурење пронео, као оличен намћорлук, кроз цео живот.
То је и разлог што су га најближи му људи, пријатељи и књижевни садругови, звали из миља – деда, казао је својевремено писац Милован Витезовић о још једном великану писане ријечи – Душану Душку Радовићу.

Душко Радовић био је српски књижевник, писац, пјесник, новинар, уредник дјечјих емисија на радију и телевизији, дјечјих часописа и ТВ серија, а да још са својим оштрим пером којим је на папиру биљежио све оно што је његов бртки ум смишљао ходи свијетом, 29. новембра би славио 98. рођендан – можда у родном Нишу, а можда у Београду, који је тако силно волио. И који је волио њега.

Дјетињство и школовање

Његов отац Угљеша по професији је био жељезничар поријеклом из Чачка, а мајка Софија је била домаћица поријеклом из Ниша. Из обје породице је наслиједио најбоље особине – с очеве стране образовање и просвећеност, а с мајчине топлину и марљивост. Био је треће од четворо дјеце. Обожавао је оца упркос томе што је био строг и са девет година му је посветио своју прву пјесму. Године 1928. се селе у Суботицу, гдје Душко завршава основну школу и шест разреда гимназије. Школовање је наставио у Београду студирајући филозофију. По завршетку рата постао је “извођач књижевних радова” и писао је скечеве, афоризме, најаве, одјаве, пјесме, приче, сценарије за игране и документарне филмове. Радио је у листовима “Змај”, “Пионир”, “Кекец”, био је главни уредник “Пионирских новина”, уредник програма за дјецу Радио Београда, уредник програма за дјецу Телевизије Београд, уредник једног од најбољих листова за дјецу у Европи “Полетарац”, новинар “Борбе” и од 1975. до 1983. године уредник Студија Б. Широким народним масама био је познат по емисији “Београде, добро јутро”, у којој је од 1976. до 1983. године публику забављао афоризмима, који су објављени у три књиге и продати у 300.000 примјерака. Написао је велики број књига, од којих су неке преведене на енглески, руски, њемачки и друге свјетске језике.

О Душку Радовићу много се зна. Често је цртан, фотографисан и коментарисан, игран у позоришу, на радију и телевизији. Дјеца су га учила у школи, а старији у животу. Отпуштан је и запошљаван, хваљен је и оговаран. Његовим именом су се китила обданишта, школе и позоришта. Али, Душко Радовић једино никад није до краја прочитан.

Новинар и књижевник

Као новинар, уредник програма за дјецу Телевизије Београд и Радио Београда, спадао је у ред модерних пјесника, писање му је било ваздух, а афоризми страст. Имао је етикету мргуда који у пет сати долази на посао, увијек пуна канта згужваних папира пред почетак емисије била је знак с колико пажње је приступао раду и да је свака ријеч била добро одмјерена прије одласка у програм. Отуда је од колега с радија добио надимак Тмуша, “долазио је с мраком и био је намрштен”.

Књижевно стваралаштво дотакнуто његовим умијећем бивало је потпуно несвакидашње, а дјечји свијет кроз лупу његовог талента имао је своје посебно мјесто у његовим пјесмама. Разумио је дјечју душу те је у складу с тим и стварао најљепше пјесме за дјецу. Вјештина низања ријечи и игре с њима чинила је Душка Радовића неизбјежним штивом како за мале људе, тако и за оне велике. А његова штива освајала су бројне награде.

Склапање бракова

Поједине општине и данас користе Радовићеве ријечи приликом склапања бракова умјесто сувопарног читања закона: “Брак се уређује законом само онда кад не може другачије. Због тога не дозволите да вам закон уређује брак. Уредите га сами, лепше и хуманије него што било који други закон то може предвидети. Будите љубоморни, не једно на друго, већ на свој брак.”

Током снимања филма по Радовићевом тексту “Како су се волеле две будале”, великани српског глумишта Милена Дравић и Драган Николић су крунисали своју двогодишњу везу браком, који је трајао више од 40 година.

Укидање емисије “Добро јутро, Београде” и смрт

Због оштрог језика и искрености политички режим му укида емисију “Београде, добро јутро” 1982. године и ту почиње крај великог Душка Радовића.

“Ако већ можемо и морамо без Тита, можемо и без многих других”, била је наводно реченица која је разљутила политичаре, о чему се разговарало и у Предсједништву Централног комитета Савеза комуниста Србије.

Укидање емисије изазвало је гњев слушалаца, који су тражили да Душко Радовић буде враћен у етер. Иван Стамболић, тадашњи први човјек Градског комитета Савеза комуниста Београда, крајем 1983. године нуди Радовићу да поново покрене емисију. “Ја јесам мали човек с радија, али нисам онај који се пали и гаси на дугме”, гласио је одговор.

Према ријечима најближих, из дана у дан након укидања емисије се топио, нестајао на њихове очи, чак су и доктори говорили да би им лакше било да болује од карцинома – тако би можда могли да успоре болест, овако се чинило као да сам Душко жели да умре. Његов рад био му је ваздух, откуцај срца, без тога био је биљка која је чекала онај дан и он је дошао – 16. август 1984. године заувијек је свијету, у Београду, украо у физичком облику Душана Душка Радовића. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду, у Алеји заслужних грађана, уз присуство око 10.000 људи. Успомене на њега очуване су широм Србије и региона – кроз имена улица, школа и позоришта, преко мурала и споменика, до пјесама и прича у школским лектирама и читанкама.

Живјеће Душко Радовић вјечно кроз своја дјела, о чему можда најбоље говори његова пјесма “Шта је на крају”: “На крају неба, на крају мора, на крају пута? Шта је на крају деца би хтела да знају? Зато једу, зато спавају, зато расту брже од капута. Шта је на крају среде? Четвртак. А шта – на крају четвртка? Петак. На крају свих крајева? Увек је један нови почетак. Крајеви се потроше, почеци увек трају. Почетак – ето шта је на крају!”

Најпознатије мисли и изреке

  • Пре него што кренете да тражите срећу, проверите – можда сте већ срећни. Срећа је мала, обична и неупадљива и многи не умеју да је виде.
  • Туците своју децу чим приметите да почињу да личе на вас.
  • Ко умије да воли, не би требало ништа друго да ради.
  • Наше мало може бити много за оне који немају нимало.
  • Децо, можете мислити какав је живот када је од колевке па до гроба најлепше ђачко доба.
  • Имати пријатеље, то значи пристати на то да има лепших, паметнијих и бољих од вас. Ко то не може да прихвати, нема пријатеља.
  • Пре него што поправите свет, поправите чесму у свом стану. Свет би био много срећнији и лепши кад би свако само поправио чесму или макар зубе.

Позната дјела

– Радио-драма “Капетан Џон Пиплфокс” (1953)

– Пјесме “Поштована децо” (1954)

– Пјесме “Смешне речи” (1961)

– Пјесме и приче “Причам ти причу” (1963)

– Телевизијска серија “На слово, на слово” (1963-1965)

– Поема “Че, трагедија која траје” (1969)

– Пјесме “Вукова азбука” (1971)

– Пјесме “Зоолошки врт” (1972)

– Аформизми “Београде, добро јутро” (1977-1984)

(Независне новине)


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО