Пробудио се рано. Први пут је био срећан због тога. Taко је прекинуо грозан сан. Снови умеју да делују тако стварно.

Био је у неком чудном времену. Свет је заиста био „огромна чегртаљка у дечјој руци“. Људи ту нису били чак ни величине куглица, били су мањи од маковог зрна. Свели су их на микроскопску величину вируса. Прво су их наоружали страхом. Затим су их дистанцирали од других људи. Било је опасно пољубити вољену особу, чак и ако јој честитате рођендан. Тако су их полако дистанцирали и од њих самих. Укинута је љубав. Укинута је радост. Заправо, људи су се радовали онда када схвате да они нису мртви. Није битно што други јесу. Сви су седели у свом ограниченом простору, чекајући вест о томе ко је умро и да ли су и сами мртви.
И он је био међу тим чекајућим. Помислио је:

Узећу име од неког умрлог. Тако нећу моћи умрети по други пут.
И заиста, име и није било битно. Свакако нико више није имао идентитет. То што су преко својих паметних телефона могли да буду било ко, да улепшају своја лица и фигуре, прво их је забављало. Онда је дошло до неке грешке у систему. Сва лица су се измешала и имена помешала. Нико више није знао ко је ко. Срећа, то више и није било важно – сви су били Нико.

Пробудио се рано. Први пут је био срећан због тога. Мислио је да је тако прекинуо грозан сан. Стварност зна да буде попут грозног сна.

Херцеговац.нет