Снежана А. Топаловић: АНЂА (IV ДИО)


Анђа је коначно била срећна и задовољна, радовала се сваком новом дану и Јанковом погледу, а и сама је све чешће, несвјесно гледала у њега.
Други мушкарци је уопште нису занимали, па чак ни они са лијепим манирима, са којима је некада радо очијукала. Нико сем Јанка, а онда би јој се учинило да умишља, да Јанко уопште не гледа у њу другачије него у Дару, тада би мијењала расположење и опет заводила мушкарце како би осјетила моћ која јој је некада пријала, али више није уживала у томе, само би се осјећала горе, некако јефтино.
-Мала, је ли ти не видиш или се правиш да не видиш како те Јанко гледа, упитала је Дара изненада.
Анђа се зацрвенила: -Ма шта причаш Даро, чуће те неко. И онако ми још само та прича треба.
Дара се насмјешила: -А што си се тако зацрвенила ?
-Нисам!
-Знаш да мени можеш све рећи и већ дуго видим шта се дешава, то је љубав Анђо и немаш се чега стидјети.
Анђа се још више зацрвенила.
-Добро де, пропусти прилику, али кајаћеш се, ја никад нисам упознала честитијег човјека од Јанка, а ти како хоћеш. Живот с њим био би ти бајка, дјецу да родиш, а не ко ја, никад себи опростити нећу што нисам родила. Никад, рекла је сјетно.
-Имаш мене, ја сам твоје дијете, зар ниси тако рекла?
-Имам Богу хвала,имам.

У том периоду у вароши се појавио један необичан човјек, вратио се из иностранства како би тог љето нашао себи жену, тако су бар причали. Био је средњих година, висок, црн, са густом нешто дужом косом и јаким црним брковима, носио је раскопчане кошуље како би истакао маљаве груди и златни ланчић. Возио је бијели аутомобил и понашао се прилично бахато. У кафани се шепурио као паун, разметао новцем, убацивао по неку страну ријеч да остави што јачи дојам. Долазио је сваки дан.
-Код нас тамо меине Дамен, ви бисте за мјесец зарадиле што овдје зарадите за годину. Ја сам вам на располагању,ако имате таквих жеља.
-Хвала Брко, немамо, прекинула га је Дара, -него ти кад нађеш себи жену води је тамо па нека конобарише, а нама ни овдје ништа не фали.
-Ах драга моја, чему такав тон, можда си баш ти жена коју тражим.
-Можда сам, али ти сигурно ниси човјек каквог ја тражим. Дару је нервирала сама његова појава.
-Запамти и ја сам рекао можда, нисам рекао да си ти та.
-Добро, добро Брко сјаши. Одбрусила је Дара, али Брко је био упорнији него обично.
-Знаш драга моја, ја бих ти могао пружити живот о каквом ниси могла ни маштати, наставио је, -на твом мјесту ја бих два пута размислио.
Анђа и Јанко су посебно уживали у тим Брковим изливима њежности према Дари. Кад би отишао задиркивали би је. И она сама се смијала, а онда им пријетила: -Ако тако наставите ја би стварно могла отићи с Брком, па да видим шта ћете без мене.
-Снашли би се некако је ли тако Анђо?
-Тешко, али све за Дарину срећу, смијала се Анђа.
Брко је бивао све упорнији и досаднији, што је Дару све више нервирало, одавно је изгубила стрпљење са мушкарциама, тако је у једном од својих наступа рекао:-Знаш драга моја, открићу ти нешто, тамо нема жене која је одолила мојим брковима, са два прста увртао је крај десног брка. Кад би ми само дозволила да те волим, смјешкао се, кад би те једном ови бркови ожарили, промијенила би ти причу. Изгледао је поносно.
-Види Брко, ја не знам какве су тамо жене, али ја кроз такве бркове пишам 50 година.
Брко се зацрвенио и напустио кафану, више никад није дошао, оженио се како су чули младом дјевојком из села .
-Е Даро, Даро убицо момачких снова, задиркивао је Јанко.

Анђа и Јанко су све више времена проводили заједно. Кад би Дара отишла у собу, њих двоје су остајали у кафани водећи дуге разговоре, а онда се једноставно десило, све потиснуте страсти са обје стране једне ноћи букнуле су и распламсале се толико јако да је било немогуће угасити их. Дуго прикривана обострана жеља испливала је на површину. Љубав се родила и било је немогуће сакрити је. Уживали су једно у другом, свијет као да је престао постојати. Били су само њих двоје.
Дара је дијелила њихову срећу, али није пропуштала да их задиркује:
-Гдје сте голупчићи, богами сте ми нешто уморни ко да сте вас двоје радили, а не ја? Знаш Јанко ти си човјек у годинама, не би се смио превише замарати. Јанко би се смјешкао, био је захвалан Богу што му је у живот послао баш њих двије. Дару је волио као сестру, а с Анђом је доживио најљепше што се с једном женом може доживјети.
-Анђа би се црвенила, послије Дариних коментара, а Јанко би скретао поглед.
-Види их ко дјеца, па шта вам је, о Боже помози, види Јанка шта се ти црвениш ццццц, ајд ово дијете, а ти матора дртина, е свашта цццц.
-Требала сам ја с Брком преко гране, видим ја да сам овдје вишак.
-Никад нећеш бити вишак, никад. Ти си мени све на свијету ти и… Јанко, опет се зацрвенила.
-Знам, шалим се, ни ја никог немам осим вас двоје, а Бога ми и не треба ми више нико.
Јанко и Анђа су се вјенчали за Нову годину. Опет су кренуле приче:
-Ухватила га мала.
-Их кад за коју годину момци почну облијетати око куће хахаха.
-Аааа Даро ти годинама облијетала, а мала га смота сад па сад реко сам ја мала је опасна. Смијао се газда Мијо. Без старца нема ударца, а Анђо? Шта ти велиш?
-Па види Мијо нема ни добре супе без старе коке, питај сина. Погледала га је испод ока.
-Шта то причаш срам те било родити га можеш. Убићу га. Скочио је као опарен и изашао из кафане.
Дара се смијала.
-Ниси ваљада Даро?
-Ма јок, мали је исто говно ко и ћаћа. Него да му губицу зачепим. Јој Анђо ништа ниси научила, али нека и ниси за љепши си ти свијет, ето Богу хвала ти си своју срећу и заштиту нашла сад си сигурна. Кад си дошла била си као уплашена срна, а сад си газдарица Анђа!
Сад ће ти и ћаћа и матер доћи, сви ће почети да буду фини према теби, али не насједај, увијек ћеш ти за њих бити курва која је све добила преко оне ствари, али не брини, ништа ти више не могу. Уживај заслужила си.
-Шта бих ја без тебе моја Даро, шта?загрлила је чврсто.

Анђа и Јанко добили су сина, кога је Дара научила све могуће псовке и пружила му сву љубав свијета. Потпуно му се посветила и постала некако мека и блага.
Нису јој бранили, знали су да је то чини срећном, а и да су бранили, тешко да би успјели забранити.
Брак и мајчинство су Анђу чинили још љепшом, осјећала се вољено и заштићено, вољела је и била потпуно испуњена жена. Знала је да ово што има нема цијену и да нема тих пара које могу нешто такво купити. Мир и спокој се не купују, то се стиче искуством и патњом, љубављу и опростом, а она је већ одавно свима све опростила. Љубав је мелем који лијечи душу, а њена је коначно била исцјељена. Никад се више није питала колико вриједи.
Дочекала је дубоку старост, старила је достојанствено чак и у позним годинама била је лијепа. Носила је боре као скупоцјени накит, свака је имала своју причу. Највише је вољела оне око усана, на које је и даље наносила црвени кармин, те су је подсјећале на најљепше дане проведене са Даром и Јанком, на смијех и радост. Надживјела их је обоје и с тим се никад није потпуно помирила.
Дара је отишла у свом стилу. Када јој је доктор саопштио дијагнозу, до тада њој потпуно непознату ријеч, питала је:-Шта може од тога да ми се деси?
-Па знате, почео је доктор, то је врло прогресивна болест, нажалост још није пронађен лијек, али не губите наду, медицина из дана у дан напредује. Никад се не зна, а постоје и медицински феномени.
-Ајд докторе јебо га ти, ко овдје умире ти или ја, шта си се омусио, какви курчеви феномени, значи то је то.
Кажу да нема јунака над болести, али Дара је своју јуначки изнијела, до задњег дана остала је ведрог духа и ако је трпила јаке болове. Анђином и Јанковом сину оставила је позамашну суму новца.
С Даром је заувијек отишао и један дио Анђине душе, ту празнину никад ништа није попунило.
Јанко је отишао неколико година касније, од срчане капи за столом док је сводио рачуне. Генетика рекли су.
Тешко се мирила са губитком. Проживјели су дивне године заједно, године љубави и узајамног поштовања и никад ама баш никад није зажалила.
Није се патио као Дара и то је донекле Анђи давало утјеху.
Права утјеха је дошла с унуцима тим малим бићима за које је сада имала сво вријеме свијета. Причала им је најљепше приче које је измишљала .
-Бако причаја нам ону причу о принцези Дари и витезу Јанку.
-Коју?
-Ону кад су спасили напуштену дневојчицу, та је баш лијепа бако.
А знате ли зашто?
-Зашто бако?
-Зато што је истинита.
-Стварно?
-Стварно, ја сам их познавала.
-А гдје су они сада?
-Ту су негдје само су промијенили имена.
-Како се сада зову?
-Не знам, али када их упознате знаћете да су то они, а онда их чувајте као највеће благо.


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО