Снежана А. Топаловић: АНЂА (III ДИО)


Тетка је вриштала, пала је преко беживотног Радојевог тијела, а онда се као кобац обрушила на Анђу: -За све си ти крива, од кад си дошла све је кренуло низбрдо, чупала је за косу и ударала. Курво, све смо ти пружили! Овако нам враћаш, памет си му помутила, све ја знам, видјела сам како те гледа! Не каже се џаба рани сироту на своју срамоту. Ниси ти сирота ти си курва!!! Мало ти један већ с двојицом да те нађе у соби. Курво!!! Анђа се бранила колико је могла од разјарене тетке: -Доста! Ухватила је за руке и поновила: -Доста!!! И ја и ти знамо да то што причаш није истина, истина је да је татак коцкао, да је ноћас изгубио све и кућу и кафану, па и мене, а оне двије животиње дошле су по свој плијен. Није могао да поднесе губитак, на крају му је прорадила савијест и зато је себи одузео живот, е то је једина истина.
-Лажеш, лажеш, платићеш ми за све, за све ћеш ми платити, јецала је тетка, потпуно слуђена и избезумљена.
Милиција је дошла релативно брзо, испитивали су тетку, па Анђу, а затим су отишли по Ранка и Вељка, њих су одвели у станицу. Шта је у станици било не зна се, али Ранко није узео ни кућу ни кафану и касније је обилазио Анђу у широком луку.
На сахрани је било доста свијета, највише душебрижника, који су дошли да не би ли што више сазнали о несрећи која се догодила, Анђу су гледали испод ока.
-Има образа појавити се, шапутали су.
-Да има образа не би је Радоје затеко с двојицом, еј с двојицом!
-Јадна Стана, шта ће кукавица, ко да је она знала какву гују држи…
Нико, ама баш нико није поменуо да је газда Радоје био окорјели коцкар и да се убио ради дугова. О покојнику све најљепше, али зато су о Анђи трубили на сав глас, свако је додавао по неку нову пикантерију, а поједини су причали тако сликовито као да су и сами били учесници догађаја.
Анђа је стајала сама, као да је губава. Ништа није осјећала осим злих, знатижељних погледа.
Покушала је да ухвати мајчин или очев поглед, али није успјела, сачекала је да се народ почне разилазити, а онда им пришла: -Ја ћу с вама кући, рекла је тихо.
-Нама не требаш, опалио је отац ко из топа. -Да имаш образа не би сад ни била овдје.
-Значи и ви мислите да сам ја за нешто крива?
-Мајко, не вјерујеш и ти ваљда у ово што причају?
Мајка је ћутала, оборене главе.
-Мајко! Реци нешто.
-Нема ти она шта рећи ја сам ти све рек’о, нама не требаш. Ујела си руку која те хранила.
-Хоћете ме бар саслушати, не знам шта сте све чули…
-Немамо ми тебе шта слушати, све смо чули и све нам је јасно.
-Мајко, плачним гласом је рекла, мајко загрли ме.
Мајка је застала, а затим погледала у мужа, оборила главу и кренула за њим.
-Мајко, узвикнула је гласно. Само ме загрли! Само ме загрли, а онда све тише понављала као молитву, само ме загрли мајко…мајко…све док их није изгубила из вида.
На излазу из гробља чекао је газда Јанко: -Анђо, како си?
Само је слегла раменима ништа није одговорила.
-Анђо, све сам чуо, али ја знам шта се десило имам пријатеље у милицији, знам да ти немаш никакве везе са овим, али народ ко народ једва чека да се нешто ружно деси да има о чему млатити.
Ја сам дошао да ти понудим да пређеш код мене у кафану, имаћеш храну и смјештај, плаћаћу те као и Дару, а ја ћу се потрудити да ти не фали длака с главе, сама сада ниси нигдје приспјела, посебно послије свега овога. Мени треба радница, Дара је већ у годинама.
-Загрли ме Јанко, рекла је.
-Да те загрлим? -зачудио се – овдје,сада?
-Овдје сада, рекла је тихо.
Загрлио је снажно мушки, осјетила је топину и сигурност и нешто што никад раније није осјетила. Пожељела је да тај тренутак траје вјечно, хтјела је да му исприча цијели свој живот сад и одмах, али није могла гушила се у сузама.
-Ајмо полако Анђо, све ће бити у реду, ајмо…
-Морам код тетке по ствари .
-У кући је било доста свијета, прошла је до собе и спаковала се, зовнула је тетку:-Ја овдје не могу остати, код мојих немам гдје рекли су ми да им не требам…
-Нормално да им не требаш, довољно си им срамоте нанијела за сав живот, ником ти не требаш Анђо, ни мени ни њима, ником! Живот си ми упропастила, тетка се држала своје приче и ако је врло добро знала, да Анђа нема ама баш никакве везе са несрећом која је задесила. Наћи кривца и изигравати жртву било је много лакше и подношљивије него признати истину. Убиједити и себе и друге у лаж, а сви врло добро знамо да више пута изговорена лаж постаје истина. Тетка се слијепо држала тога.
-И ти и ја знамо да то нема везе са истином, рекла је Анђа мирно, али нема везе, сваком свачије. Како ко радио тако здрав био.
-Ти то мене кунеш? Срам те било!
-Не кунем само кажем, ако си исправно урадила немаш се чега бојати.
Тетка је уздрхтала: -Напоље! Баш ме занима гдје ћеш сад, на улицу, за боље и ниси?
-Код газда Јанка ћу, рекла је Анђа помало поносно.
-Код газда Јанка? ахахахаха како да не, он те чека широм отворених врата, није будала да те прими, сад кад сви знају каква си.
-Не чека ме широм отворених врата, чека ме доле испред куће, одох сад збогом тетка.
-Тетка је гледала у невјерици, кад је Анђа изашла провирила је кроз прозор да се увјери да је газда Јанко стварно чека. Обузео је бијес.
У кафани их је дочекала конобарица Дара, већ у озбиљним годинама, јаком шминком покушавала је вратити младалачки изглед.
-Стигли сте, рекла је пријатељски, већ сам се забринула, ти си значи та Анђа, љепша си него што причају. Хајде са мном у кухињу, јеси ли гладна, хоћеш кафу, хоћеш нешто жестоко да се смириш? Постављала је питање за питањем. -Види је Јанко, ко срна, помиловала је по коси.
-Не могу ништа, хвала.
-Мораш нешто, ово је домаћинска кућа, хајде по једну ћемо ракију.
-Пусти је Даро, уморна је одведи је горе у собу, нека легне, сутра ћемо причати.
-Добро, добро, хајде лутко.
Одвела је у собу стрмим дрвеним степеницама.
-Е ту ћеш ти бити, ја сам преко пута, а Јанко је тамо у великој соби, биће ти лијепо овдје. Јанко је добар и поштен човјек. Ја сам ту посљедњих 10.година. Шта ти год треба реци. Е душо мила тако си млада, а живот те већ сломио, дођи раширила је руке, знам како се осјећаш прошла сам сито и решето и ево ме жива, здрава. Све у животу буде и прође, загрлила је, а живот је тек пред тобом. Хајде сад одмори сутра ћемо уз кафу о свему причати. Пољубила је у чело и изашла.
-Анђа је већ од првог сусрета с Даром осјетила неку повезаност. Осјећала је да је једино она може потпуно разумјети. Ту ноћ није могла да заспи, окретала се, превртала и тек некад пред зору заспала.
Пробудила се прилично касно, било је срамота, спремила се брзо сишла у кафану: -Извини Даро, слабо сам ноћас спавала, што ме ниси пробудила, гдје је Јанко?
-Ништа не брини, да си ми требала будила бих те, јеси ли бар одморила?Јанко отишао нешто послом у чаршију.
Сад ће теби твоја Дара скувати једну кафу. Сљедећи пут ако не могнеш спавати дођи код мене у собу да причамо биће ти лакше.
-Хвала ти Даро, могу мислити шта си све чула о мени и шта ће се тек сад причати кад сам прешла код Јанка.
-Лутко моја лијепа, научиће тебе Дара да свима зачепиш погане губице то је бар лако. Злих језика било и биће.
-Ево видиш газда Мија он је говно па говно, поган да не може већа ,али ја то скинем с курца за минуту. Чудо до сад није нешто лануо, али сад ће док још коју попије.
Анђа никад раније није чула жену да тако псује.
-Оооо Даро ниси више најљепша у кафани ааа? добацио је Мијо.
-Нисам, али ти си и даље најглупљи. Намигнула је на Анђу.

Дошла мала, да газда Јанко не заврши ко Радоје, ааа? Мала је опасна, шкиљио је.
-Па добро и ти си некад била права опасница, мада ниси ни сад за бацити јес да си се удебљала, али боље да љуља него да жуља ахахаха.
-А шта имаш ти од тог што сам се ја удебљала мој Мијо, нит’ ме јебеш нит’ ме љебом раниш.
Мијо се зацрвенио и ућутао, а остали гости су праснули у смијех и Анђа се насмијала, а онда је помислила колико се дуго није смијала у ствари она се никад није смијала овако гласно.
-Са простацима мораш простачки, то си ваљда до сад научила.
-Вољела бих да сам као ти Даро.
-Бићеш, полако нисам ни ја увијек била оваква, али некад немаш избора па или газиш или те газе.

Анђа је у новој кафани процвјетала, први пут у животу била је истински срећна, у Дари је нашла све што јој је требало, искреног пријатеља, мајку, сестру, крило и раме, све за чим је чезнула. Била је ту увијек и за све. Штитила је, савјетовала и чувала као мало воде на длану. Никад и ни због чег’ осуђивала.
И Јанко је уз њих двије живнуо, били су као мала срећна породица. Од кад му је жена умрла повукао се у себе, тек кад је видио Анђу поново се осјетио живим, али због разлике у годинама није гајио неке велике наде, мада послије оног загрљаја све чешће је мислио о њој, ипак био је довољно паметан и искусан да се не залијеће.
НАСТАВИЋЕ СЕ…


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО