Снежана А Топаловић: Анђа (I дио)


Скупо је платила све што је стекла. На почетку конобарица, а касније газдарица Анђа.
Сиромаштво и биједа у којој је одрасла, отац алкохоличар и насилник рано су је отјерали трбухом за крухом још са шеснаест, на наговор тетке и тетка сишла је у варош да им помогне у кафани, отац се противио: – Млада је она, још дијете, а кафана је кафана, зна се шта од женска направи.
-Па сестра ти ради у кафани Митре, шта јој фали? Има све што пожели.
-Друго је то Радоје ти си газда, а Стана је твоја жена, није то исто. Анђа је млада, никад није макла ниђе из села, доле у вас су друкчији адети, није она за тога. Не мере брате!
Да га је случајно слушао неко ко га не познаје, помислио би како је брижан отац, али у овој собици сви осим Анђе су знали да је ово само цјенкање, тврђење пазара.
Анђи је било чудно што се отац толико противи, чак је у једном моменту помислила и да му је стварно стало,али само на кратко.
-Ама Митре пазићемо је ко своје дијете, па наши смо побогу, него сад кад је Стана трудна нема ко у кафану, а и што да неког другог плаћамо. Анђа је наша је ли тако Стано?
Тетка је потврдно климнула главом, скоро незаинтересовано, зијевала је од кад су дошли и борила се да не заспе.
-Имаће своју собу, радиће само изјутра, јешће шта и ми једемо. Ја ћу увече радити кад су пијандуре, не секирај.
-Ама не знам…Није ми то за женско дијете…Нема ни говора, нећкао се.
Противио се, чак је изгледао неумољив, све док тетак није извадио смотуљак пара и тутно му у џеп, а онда је одједном промијенио причу:
-Добро де, своји смо што кажеш, ко ће коме, но свој своме. Анђо, зовнуо је, чула си шта тетак каже, спреми се па с њима у варош да им се нађеш, слушај шта ти се каже и немој да би ме обрукала црна ти мајка. Ти знаш да је мени образ светиња, рекао је гласно.
Анђа се зацрвенила што од стида, што од хује, што од немоћи. Како га је само тада мрзила, знала је да је лош човјек, да би за паре урадио све, али да му баш ништа није свето то није могла ни замислити. Колико ли вриједиш црна Анђо, питала се. Образ –светиња, да имаш образа ћутао би довијека, мислила је с гађењем. Мрзила га је још више него оног дана кад је исписао из школе.
То му никад није опростила. Била је бистро дијете, вољела је школу, рачун посебно, у школи се осјећала посебно, некако лијепо, другачије, учитељ је хвалио и она је маштала да ће једног дана бити учитељица, али отац је одлучио другачије из чисте затуцаности.
-Шта ће ти школа, ето завршила си четири разреда, ја нијесам ниједан па ево ме шта ми фали, знаш се потписат и доста ти. Том реченицом снови једне дјевојчице заувијек су угашени. Плакала је данима кријући се од оца. Мајка је тјешила, нунала у крилу као кад је била сасвим мала, али није чак ни покушала да га убиједи у супротно, што је Анђу чинило још тужнијом.
Чак га је и учитељ убјеђивао, акасније и молио да је пусти да настави школовање, да је оштроумна и да је штета исписати је, да може далеко догурати, али није успио. – Неће ићи у школу и квит. Зашта ће јој? Женско и без школе сву памет свијета попило, одбијао је тврдоглаво. Синове ипак није исписао иако, нити су вољели школу, нити су били какви ученици, а то је Анђу још више бољело.
А сад још ово, шаље је у варош и то у кафану при том је узео паре за то. Колико ли вриједиш црна Анђо опет се питала, а онда отишла иза куће и повраћала, све док није изгубила свијест. Мајка је нашла и придигла, пробудила се у њеном наручју, наслонила је главу на топле мајчине груди и посљедњи пут у животу осјећала се вољено и заштићено.
-Шшшшшшш, нунала је мајка благо, а сузе су се слијевале низ уморно лице и завршавале на Анђиној густој коси.

Био је то њен пут у пропаст, али и посљедњи пут да неко други умјесто ње одлучује.

По доласку у варош купили су јој нову гареробу, пажљиво одабрану како би истакла њене облине. Добила је и хулахопке, прије тога видјела их је само једном на омоту плоче. Жена на плочи била је раскошна црнка у краткој сукњи са јаким црвеним кармином. Анђа је кад се задјевојчила често себе замишљала баш тако, а онда би се стресла од саме помисли на сурову реалност. Вјероватно ће је отац удати за прву прилику која се укаже и завршиће као мајка, несретна и утучена. Све је боље од тога па и кафана, надала се. Тетка јој је дала до пола истрошен црвени кармин који је касније постао њен заштитни знак и коме је остала вјерна до краја живота и кожне круте ципеле са малом петом, лијепе, али изузетно неудобне. – За љепоту мораш понешто истрпити, рекла јој је кад се Анђа пожалила како је жуљају. Отишла је у собу и с посебном пажњом обукла нову гардеробу, расплела косу и несигурном руком нанијела кармин. Дуго се гледала и окретала испред огледала била је одушевљена, личила је себи баш на ону жену са омота, ипак било је стид да изађе таква пред тетку и тетка.
-Ајде Анђо, пожури неће се кафана сама отворити.
-Идем, још једном се погледала у огледало и изашла.
Већ тада у теткином погледу видјела је завист, а у тетковом оно што ће јој касније кроз живот постати свакодневница кад су мушкарци у питању, тада није знала како се то зове само јој је било непријатно. На њену жалост тетка је врло добро знала шта такав поглед значи и већ први дан Анђа јој је пала у немилост.
-Ауу…ова мала има да нам кафану дигне на ноге, шта ти кажеш Стано?
-Да ти не коцкаш, кафана би била на ногама, одбрусила је тетка и ушла у кухињу.
-Ајмо Анђо, пусти Стану устала на лијеву ногу.
Кафана је била повелика, прилично прљава и запуштана, мушица је било као у тору.
Први дан јој је прошао брзо, кувала је кафе, прала суђе и мијењала пепељаре. Па и није ово тако страшно, мислила је у себи. Гости су је гледали знатижељно, али нису јој се обраћали. Кући је дошла уморна, ципеле су је нажуљале, једва је чекала да се изује и да легне. Тетка је куњала: -Како је било питала је зијевајући? -Добро, није страшно колико сам мислила, насмјешила се, идем да легнем мало.
-Да легнеш? насмијала се, па ниси ти дошла да лежиш, поради по кући, па онда настави вечеру да буде док Радоје дође, он воли да му је топла вечера. Не може се џаба љеба јести Анђо, не вриједиш ти баш толико, рекла је заједљиво, окренула се на други бок и утонула у дубок сан.
Ту ноћ скоро да није заспала, бољеле су је теткине ријечи, шта значи то „баш толико“? Колико ли вриједиш црна Анђо? Питала се опет, то питање јој се касније кроз цијели живот враћало као бумеранг.
Тако је било скоро сваког дана, кафана па онда чишћење, пеглање, вечера…Теткине придике бивале су све чешће и суровије.

Врло брзо Анђа је схватила да неће бити само конобарица већ и теткина слушкиња. Тетка је своју лијеност правдала другим стањем, тако да се на Анђу поред кафане свалио и сав терет кућанских послова, а касније када се тетка породила и оно мало времена које је имала за себе Анђа је проводила као дадиља.
Вијест о младој конобарици и њеној љепоти проширила се брзо по вароши. Кафана је сваког дана бивала све пунија, газда Радован је задовољно трљао руке и бројао паре.
-Богами, Анђо, мораћу те частити, није оволико пара прошло кроз кафану не памтим. Извадио је неколико новчаница и пружио јој.
-Купи себи нешто лијепо, ти си сад жена, одмјерио је од главе до пете. Све чешће је осјећала нелагоду због његовог погледа, а од „случајних“ додира добијала је нагон за повраћање. Избјегавала је да остане насамо с њим кад год је то било могуће, а када није налазила би се у послу. Рибала је, чистила, прала прозоре, тако да је кафана с Анђиним доласком у сваком смислу процвјетала.
Како је вријеме пролазило кафана је све боље пословала, а Анђа све мање одмарала, увече кад би исцрпљена легла у кревет, мислила је на топли мајчин загрљај, сама помисао на мајку гријала јој је душу. Већ се била навикла на живот у кафани, на лијену безобразну тетку, на похотне мушке погледе, на непристојне понуде, на тетка који је све више коцкао и све чешће губио контролу. Није бирао начин како да дође до новца, остајала је до касно на послу јер би се он једноставно изгубио, враћао се избезумљен, превртао по новчанику узимао паре, па чак и њен бакшиш и опет одлазио. Коцка га је потпуно узела под своје. Дугови су се гомилали. Почео је да се крије, да лаже, да вара. Губио је и новац и разум. Навикла је и на добацивања жена на пијаци и на ријечи курвица и дроља, бољело је то женско неразумијевање, али и на то се навикла. Жена је жени стварно вук, али није навикла на хладноћу коју је осјећала. Све мање су је дотицале увреде и неправда, а све више је уживала у моћи коју је осјећала над мушкарцима. Тога се на почетку плашила, а онда је почела уживати у томе.
НАСТАВИЋЕ СЕ…


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО