НА ДАНАШЊИ ДАН РОЂЕН ЈЕ ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ (6. новембар 1787. – 7. фебруар 1864.)

Вук Стефановић Караџић био је реформатор српског језика и писма, сакупљач народних умотворина, филолог, књижевник, историчар и један од најзначајнијих фигура личности српског романтизма, као и културне историје Срба.

Рани живот и породица
Вук Караџић рођен је 6. новембра 1887. године у селу Тршићу, у близини Лознице. Син Стефана Караџића, родом из Дробњака из Црне Горе, и Јегде, девојачког презимена Зрнић, родом из Озринића, недалеко од Никшића. Њихова деца су једно за другим умирали, а по народном предању веровало се да малу децу узимају зли духови и вештице, па су одлучили да новорођеном сину дају име Вук, како би га заштитили и одржали у животу. Као мали, Вук је врло брзо почео да учи и пише уз помоћ свог рођака Јевте Савића Чотрића и у то време био је једини писмени човек у околини. Касније, уписао се у школу у Лозници, али није успео да је заврши пошто је често био болестан. Када се опоравио отишао је у манастир Троноша и тамо је покушао да настави са школовањем, али пошто је тамо само чувао стоку, на очеву иницијативу враћа се у Тршић
.
Први српски устанак
На самом почетку Првог српског устанка придружује се устаницима и постаје писар харамбаше Ђорђа Чурчије. Затим, одлази у Сремске Карловце где покушава да упише гимназију, али је одбијен, јер је већ имао 19 година и то није било прихватљиво. Ипак остаје у карловачкој богословији неко време и тамо упознаје Лукијана Мушицком, који је био професор на богословији. Након неког времена одлази у Петриње, где остаје неколико месеци и учи немачки. Касније, одлази у Београд, где упознаје Доситеја Обрадовића , али нажалост он жели да прими Вука за свог ученика и тада Вук одлази разочаран у Јадар , где је био писар Јакову Ненадовићу.
Његов рођак Јевта Савић постаје члан Правитељствујућег совјета и Вук одлази заједно са њим у Београд, где ради као писар. У том неком периоду Доситеј отвара Велику школу и Вук успева да постане његов ученик, али нажалост услед повратка болести морао је да је напусти и оде на лечење у Пешту и Нови Сад. Услед неизлечиве болести, нога му остаје трајно згрчена, а Вук се кретао уз помоћ штула.

Прва Вукова љубав, Ружа Тодорова
Имали су 17 година, када су се Вук и Ружа заволели у Тршићу, чувајући овце, када му певала народне песме, а Вук их је записивао касније по сећању. Сви су веровали да ће њих двоје остати заједно, али доласком Првог српслог устанка, Вук је често одлазио из Тршића, они су се често раздвајали, а погоршањем стања ноге, Вук је одлучио да је најбоље да је заборави. Касније се оженио са Аном Краус, са којом је имао тринаесторо деце, а једну од ћерка је назвао Ружом.

Одлазак из Србије 1813. године и стваралаштво

1813. године упознаје се са Јернејем Копитаром, словеначким филологом, славистом и научником, који је био упознат са народном поезијом преко Доситејевог рада, али када је упознао Вука знао је да је он прави човек за реформу тадашњег славеносрпског језика.

1814. године Вук објављује своје прво значајно дело, збирку песама „Мала простонародна славеносерпска пјеснарица“, као и граматику „Писменица сербскога језика по говору простога народа написана“.
На иницијативу Јернеја, одлази у Срем да прикупи још народних песама и после две године објављује другу збирку.
До 1818. Вук ради на усавршавању реформе српског правописа и писма и то успева штампајући додатно издање граматике уз прво издање „Српског рјечника“, који је садржао укупно 26.270 речи и свака је преведена на немачки и латински језик. У својој граматици применио је принцип немачког филолога Јохана Криштофа Аделунга – „пиши као што говориш“. Такође сакупља материјал за још једну збирку, коју објављује у четири тома од 1823. до 1833. под називима: „Женске пјесме“, „Пјесме јуначкке најстарије“, „Пјесме јуначке средњијег времена“, „Пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу“.
Вук је желео да сваки глас има одговарајуће слово у азбуци, па је избацио сва непотребна слова. Осмислио је нове знакове за слова љ, њ, слово ђ преузима од Лукијана Мушицког, а ј из латиничног писма, а слово х уводи тек 1836. године и штампа га у „Српским народним пословицама“ на Цетињу.

1815. објавњена су четири дела:
• Вуков превод „Новог завјета“;
• „Горски вијенац“, Петар Петровић Његош;
• збирка „Песме“, Бранко Радичевић;
• „Рат за српски језик и правопис“, Ђуро Даничић.

1816. године у сарадњи са Ђуром Даничићем објављује друго издање „Српског рјечника“, који се састојао од 47.427 речи и њега преводи на немачки језик Јакоб Грим.

Смрт и победа Вукове реформе
Вук умире 8. фебруара 1864. године у Бечу, а његови посмртни остаци данас се налазе у порти Саборне цркве у Београду. Док четири године касније, 1868. година обежена је као званична победа Вукове реформе језика и правописа.


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО