Jелена Драпић: Како до посла у држави „за рођака“?

Биро. Интервју. Ред формалних питања. Познавање страних језика, радно искуство, семинари, радионице…Набрајам…

„Знате како, док тражите посао у струци, можете се запослити у неком кафићу..“ – закључује, те додаје радну књижицу…

Иза мене још њих петеро, младих, у двадесетим. Чекају тај потпис, а надам се и неку бољу прилику од моје – за запослење.

Не, није никаква срамота радити у кафићу. Али, немогуће је, а да не помислите, барем у себи, ако не наглас:“Чему онда сав онај труд?“

Четири године. Сви положени испити у року, непроспаване ноћи проведене над књигом, неизбјежан стрес.
Устајање у цик зоре, сати проведени у читаоницама. Подочњаци, главобоље, нагомилане бриге…Студентски хонорарни послови, како би зарадио неки динар и олакшао породици финансирање студија.

Није било лако, али си се водио мишљу да ће се једном исплатити све што си од себе дао. Оптимистично очекујеш да ћеш, по завршетку, радити оно за шта си се школовао, за шта су родитељи издвајали новац…Да ћеш, како то већ иде, радити оно за шта посједујеш знање и искуство. И можда, можда у некој другој држави, али у „држави за рођака“…Тешко.

Овђе завршиш студије новинарства, али можеш да радиш у кафићу. Да переш чаше, док неписмени рођаци, кумови и пријатељи оних који „ведре и облаче“ – воде телевизијске емисије.

Жао ми је свих образованих, младих, перспективних људи који су завршили радећи „по кафанама“, јер нису имали другог избора. Јер су принуђени прихватити било шта. Јер рачуне неће платити нико други…

Обрадујем се, искрено, сваки пут када чујем да је неко добио посао без икаквих веза, везица, новчаница, коверти.

Тјешим се да ће ваљда и ова „држава за рођака“ постати једног дана држава паметних, вриједних, жељних напредовања, а не само заузимања фотеље у коју ће се лагодно смјестити. И тако до пензије…

Olovkapišesrcem


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО