Снежана А. Топаловић: Зајам

Те године зима као да је одлучила да остане у нашем крају, све је било завејано. Вирили су само кровови из којих је куљао густи дим. Сметови су ломили већ дотрајале ограде, а пртину од претходног дана би преко ноћи замело.
-Вала ваку зиму не памтим, за овије седамдесет не знам да су нас ваки јади снашли, говорио је ђед. Ниђе маћ’ не мереш, једва и до штале.
-А ђе би ти, да не би код Оне у кафану?брецну се баба. – Нек вала баш не мереш.
Лупање на вратима прекину тек започету расправу.
-Домаћине, о домаћине!
Ђед се придиже да отвори .
-Добарвече Јанко!
-Добра ти срећа, гледао је дјед непознатог госта, ма јеси ли то ти Смаиле?
Човјек на вратима био је умотан дебелим вуненим шалом, па му је само вирио нос, а по обрвама и коси која је вирила испод капе ухватило се иње.
-Јесам, ја сам.
-Не могу да те познам, забундо се, ајде улази, улази. Ама ну! Улази ‘вамо па се сазувај у веранди, неш се туди сазувати.
Човјек лупи ногама од под неколико пута, а наслаге снијега са рамена отресе руком, у веранди скину шал и капу, па још једном лупи ногама, како би што више снијега спало с кундура.
-Направих женскињу посла, правдао се.
-Ајде, ајде пушти женскиње улази, ама каква те мука наћерала по ваком кијамету да идеш, мој Смаиле, јесу ти чељад здраво.
-Јесу, јесу здраво су, трљао је још промрзле руке.
-Е то је најбитније, сједи туди код шпорета, дајдер нам Зоро ракију и кафу .
-Причај Смиле, каква је мука? Ош дуван један?
-Може, смоташе по цигару, баба донесе ракију и кафу, ајд’ кад попијете па да мало мезе насијечем….Јанко немам води стеље мораћу у колибу.
-Ако мораш, а ти иди. Иначе да га баба није жацнула за Ону, дјед би ишао до колибе и правио пртину, а овако то је била мала дједова освета. Знају се у душу пола вијека су заједно. Баба се намршти и изађе.
-Јанко, поче Смаил, па се накашља,- они зајам од прољетос, договор је био до зиме, али подријепило се нешта не мерем прогледат, кршио је руке и спуштао поглед. Мислио сам кад продам теле, али отели мртво ја пара немам нити знадем од живота шта ћу. Имам краву, добру, урањену, па сам дошо да ти рекнем, ако оћеш дођи и води је. Лице му је било црвено што од промрзлина, што због стида који је осјећао овај поштени човјек.
-Нијеси ваљда збоградитог дош’о по овијем јадима?
-Јесам, одужи се ова зима све сам чек’о да окопни, али овом кијамету краја нема па к’о велим мореш свашта помислити, поједох се жив. Вазди сам на вријеме враћ’о, али саден не мере, па не мере. Ето Јанко тако стоје ствари. Да ти тражим да ме чекаш још, ја знадем да би ти чек’о, но не знам каде ћу узмоћи. Вако је најбоље.
-Колко имаш крава Смаиле?
-Једну, али добра, мљечна, урањена,само ето првотелка, па мртво отели.
-Није хића Смаиле, мени се не жури, а крава имам, нек прође ова зима па полако, нешто ћеш вратит’ нешто одрадит’, лако ћемо се нас двојица договорити. Е, ево, Зоре. Ти Бога ми к’о да си у село отишла, а не у колибу, да те чоек по смрт пошаље наживио би се, насмија се дјед и наздрави Смаилу
-Дајдер нарежи нам то мало да у кљун убацимо, дјед је покушавао да орасположи Смаила.
Ајде заложи мало, дајдер Зоро мало киселог купуса. Баба га мрко погледа, јер је опет морала излазити из куће, али не рече ништа.
Ђед и Смаил су још дуго сједили, мезили, пили ракију и причали.
-Одо полако, ево већ се смркло, фала ти Јанко. Не мере инсан у сваког ни узајмит.
-Ајде, ајде Богу фала, ту смо једни другима, поздрави чељад, тапшао га је по рамену. Дјед је имао тај посебан, ријетки дар од Бога, не знам како бих га назвала смиреност или скромност, али ону праву Библијску. Никад се није у добру уздизао, а кад би га какво зло задесило, опет би остајао смирен и прибран. Несретнике који су долазили по зајам увијек је гледао као равне себи, никад с висине. И баш то га је, хтио он или не, уздизало у очима других.
-Окле Смаил за мила Бога по ваком кијамету,упита баба кад су испратили госта.
-Дошо због зајма, рече дјед.
-Па је ли вратио?
-Је ли вратио? Шта тебе брига, је ли или није. Питам ли ја тебе је ли ти Марковица вратила финџан кафе, не мјешај се ђе ти није мјесто.
-Е, вала, Јанко свашта од тебе, па само питам Бог с тобом.
-Јесте вратио је, одсјече дјед.
Зима је тек крајем марта напустила наш крај, никад дужа и никад хладнија, мада студен која се увукла у кости није имала везе са зимом. Људи су почели да се дијеле на наше и њихове, избјегавали су једни друге и приклањали се свако своме. Било је питање дана када ће букнути рат. Дневник се гледао свако вече у строгој тишини.
-Не ваља, говорио је дјед, ако пукне јади!
Смаил је дошао чим је окопнило са најстаријим сином још голобрадим момчићем, да помогне дједу око ограде која није издржала тежину снијега. Радили су и причали о свакодневним бригама сељака.
Дјед је припремио ново грабово коље: -Е вала, ако и ово поломи нећу више ни ограђивати.
-Неће зар, бар двије, три зиме, говорио је Смаил, а и ако поломи ту смо заграђиваћемо.
Страх и неизвјесност су расли послије сваког новог дневника, баба је кришом од дједа закључавала веранду, иначе, наша кућа никад није била закључана,а онда је једне вечери дошао Смаил сав задихан и усплахирен: -Јанко, зло је доба покупи чељад и ‘ајте својима.
Дјед је ћутао, као да се ништа не дешава.
-Ајде у кућу Смаиле, да кафенишемо. Зоро метнидер нам кафу. Како су ти чељад?
-Добро су Јанко, добро. Јанко послушај ме, неће ни ово зло довијека. Склони се са својима.
-Виђећу, рече дјед, фала ти Смаиле. ‘Оће ли та кафа Зоро?
Смаил је отишао у ноћ и никад га више нисмо видјели, ту ноћ спаковали смо ствари, а сљедћу отишли у сусједно село код дједове сестре.
О рату нећу писати, било непоновило се, никад и ником.
Прошле су године, дјед је већ газио деведесету кад се испред наше нове куће зауставио аутомобил са страним таблама, изашао је млађи човјек.
-Је ли ово кућа Јанка Миловановића?
-Јесте, рекох.
-Је ли домаћин ту? Смјешкао се.
-Јесте, уђох у кућу,- дједе тражи те неки човјек.
Уз помоћ штапа дјед изађе у двориште.
-Добар дан Јанко, приђе млађи човјек и пружи руку.
-Добра ти срећа соколе, гледао га је дјед.
-Познаш ли ме?
Дјед га пажљиво одмјери: -Јок, вала! Који си?
-Ибр, Смаилов, осмијеху се.
-Ибро Смаилов, дјед рече тихо, а брада му задрхта кратко, осмјех и нека сјета му озарише лице.
-Ајде у кућу, Зоро, Зоро, метнидер нам кафу, ајде, ајде, не мораш се сазуват уђи. Па оклен ти, како су ти чељад? Е, види, колико си, године лете, ко јуче да смо заграђивали ону ограду ти голобрад био. Оће ли та кафа Зоро? Виде ко нам је дош’о, Смаилов мали. Како је Смаил што он није дош’о с тобом?
Баба се усходала по кући, као да први пут имамо госте.
-Да си ти здраво, умро је прољетос, добио неку тешку упалу плућа, кратко је боловао. Ја сам са породицом у Њемачкој, матер је доље у селу добро је, животари, сестре се поудале и тако. Ти Јанко исти, године ти ништа не могу, насмијао се, таквог те памтим.
-Их, их како исти, ево сваки дан се спремам Богу на истину, пуније 89. мој соколе.
Ја сам Јанко дошао због бабовог дуга, извадио је коверту из унутрашњег џепа и ставио на сто, ту је све, преброј.
-Каког дуга? Вратио је он дуг, рече дјед.
-Како вратио, па рекао ми је Јанку паре да се врате чим се узмогне.
-Моребит да је сметнуо, давно је то било, али вратио је, ево зна Зора.
-Баба потврдно климну главом. Ибро се збуни: -Ама Јанко, сто пута ми је то поновио, немогуће да је вратио, а заборавио и кад ти је могао вратити, нисте се од рата видјели?
-Само смо Богу дужни, а он је свој дуг вратио, рече дјед тихо.
-Али он је мени рекао…
-Ако кажем да је вратио, ондар је вратио, ваљда ја знадем је ли или није, одсијече дјед мало гласније.
-Зоро ош нам шта дат’ да у кљун метнемо, шта си се укипила ко Дрвена Марија?
Ибро је сједио збуњен, коверта је стајала на столу.
-Добро Јанко, ако је вратио, вратио, узми ове паре нека буду од мене теби, ја сам се добро снашао у Њемачкој, знам колико си нам пута помогао, бабо те сто пута поменуо. Узми биће ми лакше.
-Узми ти те паре соколе, рече дјед, има сиротиње па подијели и нанијети за Смаилову душу, а сад заложи ко зна кад си кренуо, ајде једи,једи. Драго ми је да си дош’о. Види га Зоро исти матер своја. Де једи болан. Дјед је као и обично скретао с теме када би осјетио нелагоду код саговорника. Једи, е тако, не мере се гладан на пут.
Ибро је и даље сједио збуњен, јео је механички, у глави су му одзвањале бабове ријечи: -Јанку да се дуг врати, а с друге стране Јанкове: – Вратио је! Такав је и отишао потпуно збуњен.

Године пролазе, времена се мијењају, нема више ни онаквих зима, ни онаквих људи. Одродили смо се, свако себи и још вјерујемо да тако треба. Услуга за услугу, све се враћа, све се плаћа. Исмијавамо се доброти. Све се може купити и то је постало нормално. Стида нема, а част је одавно изашла из моде. Хоћемо све и одмах. Срљамо у духовну пропаст, а уствари само смо Богу дужни и тешко нама док то не схватимо.

Херцеговац.нет


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО