Вито Николић: Ноћас тако желим да ме неко воли

Песник Витомир Вито Николић рођен је 1934. године у Мостару. На почетку рата, избегао је у Никшић родни град свог оца. Веома рано остао је без породице. Мајка му је умрла од туберкулозе, оца су му убили Италијани а брат му је страдао од бомбе. Након рата, живео је у сиротиштима до своје 18. године. У својим стиховима често је писао о генерацији која је морала да схвати сву окрутност живота у добу када се „тешко шта схвата”.
Иако је био болешљив и доста времена боравио у болницама и санаторијумима, понекад је  приређивао књижевне вечери у кафанама, пред бројном публиком коју је знао да разгали и узбуди својим стиховима. Био је инспирација многим музичарима. Витове стихове опевао је Мики Јевремовић у својој песми “Пијем”

Vito-Nikolic-640x336-1
Витомир Вито Николић

Вито Николић радио је и као новинар у дневном листу “Побједа”. Није пристао да се укључи у ратно-хушкачу пропаганду овог листа  у септембру 1991. године и због тога је добио отказ. Тешко је поднео рушење Старог моста у Мостару и гранатирање Дубровника.
Преминуо је 1994. године. Сахрањен је у Никшићу.
Вито је био и остао легенда Никшића. У том граду постоји шеталиште које носи његово име.

Упознајте се или се подсетите његових стихова који ће вас сигурно оставити без даха.

ИНТИМЕ

Ноћас тако желим да ме неко воли,
прегршт нечије њежности ми треба;
ноћас ћу све да заборавим и преболим
и да се вратим у наручје неба.
Ја сам био кафански и више ничи,
и био пуст и презрен – нежељен ко гробар
Ноћас би хтио себи – дјечаку да личим
и да ми опет кажу како сам добар.

*
Добројутро, јутро снено,
добројутро, небо плаво.
Хвала ти за љубав, жено,
хвала ти за лежај, траво

УМЈЕСТО МОЛИТВЕ ЗА ДАЛЕКУ

Понекад, давна, сјетим те се,
а нешто топло засја у души
као од добре старе пјесме
што се случајно запјевуши.

Гдје ли си ноћас, ти далека,
да ли си негдје свила дом,
или још увијек, као некад,
луташ поноћним Београдом.

Да ли још тражиш оног чудног,
оног из твојих снова врелих,
кога си тражила узалудно
и оне ноћи кад смо се срели.

Тражи, само тражи, трагај,
он ипак једном мора доћи
из твојих лијепих снова, драга,
у твоје нимало лијепе ноћи.

Као што дођу ове пјесме
из дивних шума непознатих
право у наше ружне несне,
у горку збиљу касних сати.

Понекад тако сјетим те се,
а нешто топло засја у души
као од добре старе пјесме
што се случајно запјевуши.

БЕЗ СВЕГА МОГУ

Без свега могу –
без руку,
без ногу,
без главе се
чак
осјећам
много комотније,
али без срца
– без срца не могу,
тог маленог срца
својег и свачијег.

И ОПЕТ ЈЕСЕН

И опет јесен
опет тутње бескрајне кише по Никшићу,
и опет старе, црне слутње,
и опет сам си, Николићу.

И опет нека писма дуга,
очајна писма без адресе,
а ниђе драге, ниђе друга,
само та јесен, опет јесен.

А шта ако просвирам тај метак
кроз ово чело невесело,
па онда почне све из почетка,
живот, страдања, па опет чело..

А шта ако нема заборава,
ако је то вјечна игра круга,
а шта ако тамо испод трава
боли ова иста људска туга.

ПЈЕСМА

На друм пало небо малаксало
не може се даље, Витомире,
и до сад се с муком битисало,
умири се велики немире,
свако те је надање издало.

СЛИКА СА ПЕРИФЕРИЈЕ

Пјева пијана кафанска дроља
звучно куковима вртећи у круг
упорно као зубобоља
прича нешто мој пијани друг.

Пијан сам ето али шта то мари
пустите ме драги ја вас молим
у овом животу има пуно ствари
које само пијан могу да одболим.

Са торња одзвања касна ура
опомињућ на сан непоспале нас
улицом пијан вјетар тетура
псујући нешто на сав глас.

НЕКА МЕ НЕ БУДЕ

Нека ме не буде кад будем престао да волим
јер тада од мене не би остало ништа
– можда само угарак неки голи
од читавог овог великог огњишта.

ПРВИ СНИЈЕГ

Соња, изађи да скитамо,
имам луду жељу вечерас да лутам.

Соња, изађи и изнеси само
мало њежности испод капута.

Мало њежности, мало само,
залогај један за огромну глад.

Соња , изађи да скитамо ,
ноћас је нестварно лијеп град.

ДРУМОВАЊА

Пјевају у мени друмови снажни,
друмови добри ко длан очин.
Морам данас отић некуд, да потражим
мало одмора за уморне очи.

Идем без поздрава, без порука,
овако лијепо помућеног ума,
да тражим окука, окука, окука,
и иза сваке – само парче друма.

Пустите ме, пустите да одем,
без питања како и зашто и докле,
друмови увијек некуда воде,
а ја сам номадском глађу проклет.

НЕДЈЕЉА У ГРАДУ Н

Тумара градом недјеља,
иде од куће до куће,
ко да је случајно наљегла,
па не зна шта ће ни куд ће.

Застане испред излога,
да тобож косу поправи,
а отуд нема никога
да је бар оком поздрави.

У крчми нађе тишину,
на тргу, опет, тишина,
празнују људи празнину
и свуд је само празнина.

Тумара градом недјеља,
тек да вријеме убије;
ко да је грешком наљегла
па сад би некуд – што прије.

Опанак


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО