Било једном у Републици Српској

Или можда више пута.

Догодило се у државној фирми. Позва директор инжињера, момка из породице погинулог борца, тек недавно запосленог, на разговор.

Овај Момак, рецимо да се Бранко зове, мирно је, са рукама на кољенима чекао да уђе код директора. …завршио факултет, мајка се намучила док га је школовала, али ето, коначно је добио посао. „На три мјесеца, али полако. Ваљда ме и за стално приме“, размишљао је Бранко…

Размишљао је колико је муке било потребно да се заврши факултет.
Једино му је било мајке жао. Није но њега имала. Згурила се прије времена, остеопороза је одавно начела, али и даље је имала воље и енергије да му буде при руци.

У канцеларији га је директор дочекао окренут леђима. Причали су му да је „збрисао“ кад је све почело, а кад се вратио, код пословних пријатеља у некој „припиздини“- „диломирао“.

Кажу да је говорио, „дигао сам велики кредит за диплому, али не жалим“. Причао је на мобилни са неким и говорио гласно. „На том мјесту 190 сигурних, гарантујем 100 посто. Знам да је мало, али потрудићу се“, спустио је глас.
„Покушаћу, у ствари одрадићу све..“

„Стигао си“, рече, а онда не чекајући одговор наставио… „Знаш Бранко, ниси ти баш случајно примљен овдје на три мјесеца. Знамо да си дијете погинулог борца, али знаш…. све са собом вуче и нешто друго. Ето на примјер, знаш да иду избори. Не знам у којој си странци, али ….“, ту застаде на тренутак.
Придигну се са стола, наслони се шакама на радну плочу и заповједним гласом рече: „Твоја обавеза је да донесеш десет сигурних гласова. Иначе… Уговор је релативна ствар“, насмијао се цинички.
„Јасно ми је“, кратко проциједи Бранко окрену се и оде.

Ујутро…, чекао га је пред канцеларијом.
„Опа готово већ“ рече му насмијешен „први човјек“ фирме.
„Готово“, кратко му Бранко одговори.

Узе онај папир и рече, љутито, бјесно..
„Шта је ово“, објасни ми ко су ови људи и које ти је ово гласачко мјесто“, бијеснио је….

„Ево господине директоре. Стеван П. је мој отац, Јован и Жарко су му браћа, Ристо К, и Велиша К. су нам прве комшије отац и син, Милисав Р. Драгутин П. Горан.Т. су из нашег комшилука такође , а ова посљедња двојица на списку Миленко и Раденко су рођена браћа. А гласачко мјесто је Орловaча. Знам да нисте чули за Орловачу. Е ту су они гласали за све нас и за сва времена. Једном и никад више.

Погинули су бранећи ову коту током два крвава дана. То су вам најсигурнији могући гласови. Ти никада и никога нису изневјерили.“

„За поштена човјека негдје увијек има посла. Па таман у Њемачкој“, рече и залупи вратима.

Мајка га је са сузама на лицу дочекала и кратко рекла.
„Нека си синко. И отац би ти тако урадио“, рече и загрли га…..
Имена и „гласачко мјесто“ су измаштани, а све остало је истина.

Не вјерујете.

Вјерујте.

Било је то једном у Републици Српској.

Или можда више пута.

Ратомир Мијановић


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО