Вијест гласи суво. Готово безбојно. “Александар Митровић, син власника Пинка Жељка Митровића, осуђен је на 12 месеци ношења наногице у свом стану и забрану управљања моторним возилом на годину дана, због саобраћајне незгоде у јулу 2013. када је на пјешачком прелазу у Устаничкој улици прегазио 17-годшињу Андреу Бојанић“.

Уз то иде и додатак: “Митровићу ће у казну бити урачунато и вријеме проведено у притвору од 19. јула до 4. октобра 2013. године“.

Опрости, Андреа.
Српска ти је правда чудна работа.

Да је на тебе, те кобне ноћи налетио неко небитан, неко ко се напио, али му тата није власник режимске телевизије, највеће медијске империје, вјерујем да би правда одавно била задовољена.

Завршио би он експресно у Забели на неколико година. Не би дана бијелог видио. А српски штампани медији би, баш као у неким другим случајевима, сецирали ту пијану будалу, развлачили би је данима и мјесецима по насловним странама.

Јебига. На тебе је налетио син Жељка Митровића, човјека без ког овај напредни режим не би имао ни 30 одсто популарности коју ужива.

Зато је твој убица добио 12 месеци ношења наногнице. А ни тих 12 месеци неће одслужити у топлини своје супер-луксузне куће: Јер, као што вијест каже, “у казну ће бити урачунато и вријеме проведено у притвору“.

Опрости, Андреа.

Не могу ни да наслутим колику бол сад осјећа твој отац, ког сам игром случаја, упознао док је давао интервју у фирми у којој сам некада радио, интервју у ком је стоички, са тешком муком, говорио како има вјеру у правосудни систем ове земље.

Сјећам се тишине у импровизованом студију.

Сјећам се дрхтања његове браде.

Опрости, Андреа, али не могу да схватим колико, заправо, кошта некакав “мали“ људски живот у овој земљи?

Дванаест мјесеци наногнице. За то што те је неко ударио и онда побјегао с мјеста несреће, умјесто да ти пружи помоћ. Или барем у знак људскости и кајања, стегне твоју руку у тренутку док посљедњи пут удишеш ваздух и гледаш у црну београдску ноћ.

Српска ти је правда, драга Андреа, чудна работа.

Имам друга. Мој друг је ударио аутомобилом жену када је излетјела пред његов ауто који је он возио брзином од 37 километара на час. Њему је било зелено. Њој је било црвено. Он је ударио. Истрчао из аута. Одвео у Ургентни центар. Помогао јој при санирању повреда. Полицији испричао све како је било. Ни ријеч није измјенио. Ни слово додао, ни мишљу се није бранио. Жена је чак потврдила све што је он рекао. И признала да је на црвено излетјела на улицу.

Мој друг је добио 14 мјесеци затвора. Није добио наногницу. Добио је затвор. И то за мање од пола године суђења. За жену која је данас жива и здрава.

Чудна ти је работа та српска правда: Неки пут, када си немоћан и мали, треба јој тек двије-три недјеље да те огласи кривим и пошаље ти извршитеља на врата, или тебе малог да пошаље у затвор.

Али, ако ти тата плаћа слободу тако што се увлачи дубоко у дупе читавом државном врху, онда добијеш наногницу. На непуних годину дана.

Опрости, Андреа.

/Александар Бећић/Србија данас/