Речима, погледом, шакама.

Никад ми не дирај мајку јер бранићу је ја: речима, погледом, шакама.

Нека је она пуна мана, нека је грешила, нек је не разумеш…Кога брига? Мајку ми не дирај, на њу не показуј, не броји јој грехе, не мери јој речи.

Њене ме руке, слабе попут грана тополе, дочекају кад падам, спашавају од ломова.

Она ме једина грдњом хвали и једина ме подржи и кад ме не разуме.

Мајку ми не дирај да се у мени не пробуди оркан, да не полуде све моје звери и прождеру ти злобу и спокој.

Нека ме је она премлада или престара родила, нека не поставља богате трпезе, не облачи се по твом укусу, нека је премршава или предебела, мајку ми не дирај!

Она је сама седела ноћима да теши сузе у мојим сновима, уморна до изнемоглости скупљала зрнца снаге да ме похвали, умири, посаветује или тек ћути са мном. Једино она уздише и пре него што ми се туга мучки прикраде, брине да ли сам гладна, што сам се задржала, чека ме у ноћи упаљенм светлом и образима говори да ће све бити у реду.

Она ме хвали и кад нема разлога, сакрива њена болна места од мојих очију, чува ме и када сам јача од ње, даје и више него што има.
Нека је лајава, ћутљива, прзница или нежна, способна или статична, нека је. Здраве и живе, моје једине сигурне луке, џубокса с решењима за моје недоумице који не ради на новчић већ на осећај.

Мајку ми не дирај, јер устаћу виша него што јесам, јача него што мислим, гора него што слутиш и ућуткаћу те са те три речи које нису ни претња ни молба.

Не дирај ми мајку, речима, очима, шакама.

Одуваћу те попут балона од сапунице да се о гранит разбије твоје неважно мишљење.

Нека је она за тебе никаква, мени је светиња и светлост,
дираш ли ми мајку, на двобој си изазвао мене, не њу.

То што сам уз њене скуте дете, учинило ме је змајем пред мишевима.

Пише: Јелена Миленковић – ЈММ