У земљи шупље приче, небулозних политичких тема и спинова, земљи лажног патриотизма и национализма, гдје нам судбину кроје људи “ограничених” вјештина.

Да се Босна и Херцеговина налази на зачељу свих листи већ годинама није нека вијест. Али да смо у 2020. години успјели пасти још ниже и то на баш свим листама које су до сада објављене јесте и требало би да забрине свакога ко овдје још увијек живи – добили смо никада лошију оцјену по питању корупције, демократије, слободе, људских права, погодности за бизнис – тренутно постоји само шест земаља у свијету у којима је теже регистровати фирму него у БиХ, Универзитети су нам назадовали на свим могућим свјетским ранг-листама или их на њима више нема, а са посљедњим извјештајем Свјетске банке одузета нам је чак и нада да ће овдје бити боље прије 2120. године! И то под условом да ЕУ заспи сном дугим један вијек. Толико нам треба да достигнемо садашњи животни стандард ЕУ и то уз тренутну стопу раста која је притом неодржива, јер се ослања на потрошњу јавног сектора, стоји у најновијем извјештају Свјетске банке који се објављује сваких пет година. Расте нам, наводе, и сиромаштво, здравство и образовање су нам у све већој дубиози, пола становништва је емигрирало, док је јавни сектор оцијењен као неефикасан и скуп, а јавни службеници “ограничених” вјештина.

На 82 странице све је детаљно анализирано, и проблеми и њихова рјешења, али од њих тешко да ћемо имати било какве користи, јер домаћи политичари нису провели чак ни једну препоруку из извјештаја објављеног прије пет година!

Шта друго очекивати у земљи шупље приче, небулозних политичких тема и спинова, земљи лажног патриотизма и национализма, гдје нам судбину кроје људи “ограничених” вјештина?

У земљи у којој ти исти људи нису у стању спровести мјере и препоруке које им је неко написао, који су способни само за интерне договоре о подјели позиција и новца и којима је свако двије године једино важно добити што више гласова – било купљених, било уцијењених позицијом, личним интересима или страхом, потпуно је небитно.

И у коначници, у земљи у којој грађани пристају да буду дио ове ненормалности и шараде, која нас је уназадила читав један вијек!

КО ЈЕ КРИВ?

Економиста Вјекослав Домљан за БУКУ каже да постоје двије врсте политика: политике утемељене на доказима и политике утемељене на мишљењима. Прве су утемељене на науци, а друге на моралу. Код првих вишеваријантне приједлоге дају научници, а оптималну варијанту бирају политичари: “У БиХ, постоје једино ове друге и то сведене на морализирање, што значи да свако може рећи шта хоће и бити у праву. И те расправа утемељена на вриједносним судовима ће трајати, не 30 година, него бесконачно. Кад нема улагања у истраживања и развој, истраживачких института и истраживача – што се лако може видјети на web страници Wоrld Bank – наука може постојати само као хоби усамљених појединаца. А таквих је мало и у правилу нису у присним односима с политичарима.“

Такође, истиче да уколико БиХ у наредном средњорочном раздобљу не направи радикалан заокрет, заглибиће у замци структурне трансформације, у коју упадају земље на путу од средњег до високог дохотка. Стога је, наглашава, нужно покренути темељне структурне реформе тј. увести политику продуктивности, а њихов резултат ће бити стварање високо софистицираних и интернационално конкурентних производе виске додане вриједности. Такве производе могу правити само високо плаћени радници и обратно: “Ко се хвали ниским платама приватног сектора и природним ресурсима које се крчми без плаћања концесија и заштите околишног капитала, осуђен је на пропаст. Ако је у исландској кухињи један кухар, а у бх. кухињи 13 кухара и исландски направи већи колач, и то без икаквих природних састојака, јасне су размјере непродуктивности бх. друштва”.

Дугогодишњи предузеник, директор компаније Унипромет д.д. Сарајево и један од аутора „Маршаловог плана за БиХ“, мсц. Мухамед Пилав као једини излаз из проблема које тренутно имамо, али и проблема које вучемо већ 25 година, види у што хитнијој имплементацији овог плана. Кључна промјена предвиђена „Маршаловим планом за БиХ“ је раст нето плата у реалном сектору од 30% до 90% и повећање продуктивности. Повећање нето плата пратило би истовремено смањење пореза и доприноса за 50%. Тренутно су порези и доприноси на нето плате збирно гледано 70%, „Маршаловим планом за БиХ“ они би били смањени на 35%. Резултат ове реформе био би повећање стандарда радника и повећање потрошње, чиме би се додатно дало замаха повећању производње и развоја.

“Проведбом овог плана створили би се услови за економски препород који би смишљено, континуирано и реално повећао БДП, животни и радни стандард, те смањио економске миграције. Надаље грађани, медији и привредници требају извршити притисак на власт да се хитно унаприједи систем образовања, како би наша дјеца стекла знање и вјештине које би им омогућиле да у Босни и Херцеговини раде и добро зараде, и производе за свјетско тржиште, те да се у цијелој Босни и Херцеговини убрзано отварају нова радна мјеста за извоз роба и услуга. Јер, само нас извоз са што вишом доданом вриједношћу може извести на зелену грану”, рјешења су која види Пилав.

То што данас каскамо цијели један вијек за земљама Европске уније, није никакво изненађење за политичког аналитичара из Бањалуке Дарка Кузмановића. Он сматра да је повезивати БиХ и ЕУ, па макар и хипотетички, апсолутно немогуће, све док се на њеном челу налазе тренутне политичке гарнитуре, јер је непостојање било какве стратегије, визије, компетенција, а нарочито жеље за било каквим промјенама основна одлика 90% бх. политичара: „Као појединци, политичари живе одлично са платама које су изнад европског просјека, па стога и не знају како живи обичан човјек који данас готово да не може да утиче на понашање политичара због катастрофалног изборног система пуног недостатака којим се обилато користе. Управо ту се и налази разлог тромости друштва јер политичари у тренутном систему могу да раде апсолутно шта год пожеле. У случају уласка БиХ у ЕУ, Брисел би имао могућност да ограничи самовољу политичара тако да њима није потребна једна виша и моћнија инстанца којој би били одговорни. Ако знамо да ЕУ нарочит акценат ставља на контролу токова новца слика тромости БХ економије и политичке сцене постаје још потпунија“.

А ГРАЂАНИ?

Сви наши саговорници се слажу да за стање у коме живимо не сносе искључиву одговорност само политичари. Одговорност сносе и грађани који „пристају“ на ово стање, не налазе за сходно да подузму колективне акције, не желе троше вријеме, енергију и новац већ чекају да други попут међународне заједнице или високог представника и сличних њему ријеше њихове проблеме.

„Свакако да политичари сносе највећу одговорност за пропаст бх. друштва, како по хоризонтали, тако и по вертикали, али кривица је и на самим грађанима који посједују и демократске механизме, али не помишљају да за њима и посегну“, сматра Дарко Кузмановић, док Вјекослав Домљан истиче један невјероватан податак – да је у писаној људској историји било преко 10,000 побуна и немира, док Енциклопедија пореских побуна, протеста и немира од античког доба до данас биљежи само једну с ових простора – устанак сељака у Херцеговини 1875. год.

„Кад грађани виде да не функционишу као заједница – јер их нема ко мобилизовати на темељу заједничких вриједности – грабе појас за спашавање. Свако види да су се на плећа слабо плаћеног приватног сектора натоварио превисоко плаћен буџетаријат и класа слабо плаћених, али изнимно бројних пензионера и одлази. Остаје једино ако срећу веже за буџет, јавне набавке, корупцију и слијепу послушност. Стога и нема оних који би могли проводити реформе – нема младих. Ако нема младих, ако нема науке, ако нема просвјетљених лидера, како земља може бити просперитетна“, јасан је Домљан.

Извор: Татјана Чалић / Бука