Снежана А. Топаловић: Швабин мали (III ДИО)

И Жељка је понекад мислила о њему, радовала се сваком његовом успјеху као да је њен лично и негдје у дубине душе гајила једну малу наду, којој никад није дала да порасте. Увијек је била рационална и сурово реална, али ето понекад пуштала је машти на вољу.
Свечаност поводом стогодишњице школе отворио је познати пјесник, такође бивши ученик, који, тек кад је стекао славу и успијех далеко од родне груде, био признат, хваљен и величан у истој. Нигдје као у провинцији те тако лако не одбаце и нигдје те још лакше не својатају. Дочекан је громогласним аплаузом. Затим су ученици кренули са својим програмом показали су умијећа из различитих области, глумили су, рецитовали, пјевали, играли… Божидар је сједио у првом реду. Осјећао је знатижељне погледе, осјећао је ону познату нелагоду за коју је мислио да је заувијек нестала, гушило га је. Чекао је да га најаве. Толико пута је говорио пред пуном салом, толико пута је говорио пред важним људима и никад није замуцнуо, а сада је осјећао кнедлу у грлу, мислио је да ће се срушити и да ће му се опет сви смијати.
-Замолићемо уваженог господина Несторовића да нам се придружи на бини.
Никад му сопствено име није звучало толико туђе, као да се ради о неком сасвим другом, а он Швабов мали, као и увијек, негдје из прикрајка све то посматра. Не, он овдје није и никад неће бити уважени господин Несторовић,он је овдје само Швабов мали у ружним, крутим ципелама. Није ни знао колико је у њему све ово живо и јако. Мислио је да је заборавио, али није само је годинама потискивао и сада не може да заустави ту бујицу сјећања. Зар ране из дјетињства могу бити оволико дубоке?
Покушавао је да се прибере, дисао је дубоко и мислио је на мајку и оца, то му је увијек помагало. Волио би да су овдје, волио би да види њихова поносна лица, мајка би плакала од узбуђења, а отац би држао стиснуту песницу на срцу у знак подршке и љубави, та слика га је умирила.
-Данас ћу говорити њима у част, мислио је. Да, то је то, њима у част и биће то најбољи говор који је ова вукојебина икад чула!
Изашао је на бину, учтиво се захвалио на позиву а онда поносно подигао главу и почео:
-Драга дјецо, једном давно једна стара госпођа ми је рекла све што можеш да замислиш, можеш и да оствариш и та реченица ми је промијенила живот. Постоје мали и велики људи и једни и други су подједнако важни. Мали људи су ту да вас подсјећају какви никад и ни по коју цијену не смијете постати. Мали људи су велике улизице, велики глумци и велике кукавице и то је, нажалост што се величине тиче, њихов максимум. Мали људи вас увијек вуку на дно јер то је њихова територија, подмећу ногу, саплићу, али оно што је најбитније, они не одлучују о вашој судбини, о вашој судбини одлучејете искључиво ви! То запамтите!
Застао је да би видио како мали људи спуштају поглед, а онда наставио:
-Велики људи су свуда око нас, познаћете их лако једноставни су, а једноставност је најближа савршенству, они се искрено радују туђој срећи и саосјећају са туђим болом и да, они не знају да су велики и то је једино право мјерило њихове величине. Нажалост, мали су увијек бучнији па се чини да их има више, али нема вјерујте ми на ријеч.
Учите и истражујте, знање вам нико не може одузети, знање је моћ.
Маштајте, вјерујте, волите и запамтите “Правда је спора као корњача, али кида као лав!“
У знак сјећања на мога честитог оца основаћу фондацију, чија ће средства бити усмјерена на образовање дјеце из сиромашних породица и талентоване спортисте.
Громогласан аплауз проломио се салом. Још једном се учтиво захвалио на позиву и кренуо према излазу, људи су му прилазили, руковали се с њим, тапшали га по рамену, захваљивали, а онда је чуо познат глас:
-Е, нека си им јебо мајку, испред њега стајала је Жељка са осмијехом од милион долара
-Жељка!!! Јеси ли то ти?
-Јок него моја баба. Загрлила га је чврсто, братски, мушки.
-Па добро, Ханс, је ли лијепо заборавити Жељку, смијем ли Вас звати Ханс господине Несторовићу?
Смијао се.

– Е Жељка, Жељка нимало се ниси промијенила. Нисам те видио, кад си дошла?
-Малоприје, затворила сам кафану да ми не побјегнеш, ајмо тамо имаш ли времена? Имам крушку из мртвих диже.
-За тебе увијек имам времена и не бих ти побјегао нашао бих те, али ја ти не подносим алкохол.

-Ти мешчини ништа ниси научио, џаба високе школе, чуј не подносим алкохол, пребацила му је руку преко рамена ортачки. Мораш нам мало чешће долазити господине Несторовићу, ми овдје сви добро подносимо алкохол, али добро имам сок од јагоде, смијала се, густи.
-Е шта ја све не подносим мој Хансе, али јебаји га, уздахнула је, а затим наставила, поносна сам на тебе, али стварно, имам све исјечке из новина. Нек се бар неко ишчупо из ове вукојебине. Ја нисам била те среће, јебаји га.
Закључала је кафану и окренула знак затворено.

-Не могу вечарас гледати ове локалце, рекла је и насула двије ракије, живио ти мени Ханс сто година!
-Е, али ја стварно не подносим алкохол.
-Таман сад ћу те напити па искористити, смијала се, ајде болан једну неће ти ништа бити јебо га ти.
-Живјели!
-Ниси престала да псујеш, смијао се.
-Нисам, али ја то и не примјећујем, је ли пуно страшно?
-Не знам, да чујем неку другу жену било би вјероватно, теби стоји.
-Причај ми све, све ме занима, гледала га је широм отворених очију.
-Па ако си читала, бојим се да ти и немам Бог зна шта испричати.
-Читала сам о каријери, причај ми о себи. Гдје си, шта си, како си? Како је Данка?Све баш све!
-Па бојим се да ћу те удавити причом, прилично сам досадан. Данка старачки, добро је углавном, мало зглобови, али ништа страшно.
-Жене?
Шта жене? Смијао се.
-Имаш ли кога? Ниси се оженио или сам то пропустила?
-Нисам.
-Што?
-Не знам, једноставно нисам. Много радим,често путујем. Данка ми изби очи, кад ћеш, па кад ћеш?
-Сигурно те спопадају удаваче, овдје се Бога ми не би мого одбранити.
-Ма не, па нисам ја баш толико пожељан мушкарац.
Замало јој је излетило:- Јеси, али суздржала се.
-Живио!!! Рекла је и искапила чашу.
Гледао је ту своју Жељку, непосредну, природну, била је толико другачију од свих жена које је срео.
-Ти? Шта је с тобом?
-Ако мислиш на удају нисам се зајебала мада замало, имала сам неку дугу везу, кад се то разјебало дигла сам руке. Јебеш љубав. Послије сам преузела ову кафану и тако таљам дан за даном ево већ седма година. Лете ове године у пичку материну, саљевала је ракију за ракијом. Док трепнеш у четрдесетим си, пих!

Било му је жао, знао је да је живот није мазио, да је борац и да се испод ове опасне Жељке, крије једна сасвим друга њежна, жељна љубави и пажње као и свако биће на овој кугли земаљској, свима је потребна љубав јер једино љубав може излијечити сломљену душу, а њена је душа, чинило му се била баш таква сломљена.
-Лијепа си, излетјело му је, није то хтио рећи и брзо је пребацио тему.
-Жељка знам да се нисам јављао годинама, али ти ваљда знаш да сам ја ту за било шта. У било које доба дана или ноћи .
-Знам, Ханс, знам, не брини ништа, добро сам ја, него вечерас сам баш узбуђена и срећна па сам мало више попила, добро сам, а очи су јој се пуниле сузама, добро сам…
Није била добро, не зна да ли је икад у животу била добро, читав живот радила је, борила се, гурала браћу и братиће, најљепше године провела с човјеком који је тако лако замијенио и заборавио и гдје је сад? Сама у овој учмалој кафани у вукојебини којој је Бог давно рекао лаку ноћ.
Сузе су саме кренуле и више није ни покушала да их задржи. Плакала је и плакала и није жељела да престане, након толико година отворила је душу, а из ње је изашао сав чемер, јад и бијес. Туга због промашене љубави, због промашеног живота, због изгубљених година. Дуго је била јака, предуго, не сјећа се кад је задњи пут плакала, а сад се потпуно сломила и оголила. Причала је и причала, а он је ћутао и слушао, брисао јој је сузе врховима прстију и само понекад говорио:- Све је у реду исплачи се.
Послије суза свака душа је чистија.
Не зна ни кад је заспала наслоњена на његово раме, али желио је да је још дуго гледа, тако уснулу, мирну, лијепу. Још јуче је мислио да више никад неће доћи у ову вукојебину, а сад је био сигуран да га је поново везала за себе .
-Ух јесам ли ја то заспала, трзнула се, колико је сати?
-Седам и петнаест.
-Колио већ спавам јебо те?
-Не знам, нисам гледао на сат. Јеси ли боље?
-Удавила сам те ноћас, извини. Претјерала сам с алкохолом..
-Ниси ме удавила, драго ми је да смо се видјели и испричали, попићемо кафу па бих требао кренути. Мораш ли радити данас, можда би најбоље било да одмориш.
-Ништа ја не морам, мислим да сам се за ових четрдесет и кусур наморала и превише.
Попили су кафу у тишини, свако у својим мислима, он тражећи праве ријечи, којима би јој објаснио како се осјећа, а она о томе како сви одлазе, а она остаје, она и они одвратни локалци.
-Требао бих кренути, прекинуо је тишину.
-Значи видимо се опет за петнаест година, смјешкала се.
-Много прије овај пут, много прије, загрлио је јако онако како грлите људе до којих вам је стало.
-Сретан пут, поздрави Данку и јави се кад стигнеш.
-Хоћу хвала, биће јој драго.

Први пут му је било жао што иде одавде и први пут је искрено желио да се вати.

КРАЈ


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО