Снежана А. Топаловић: Швабов мали (II дио)


Одавно је отишао из родног краја уписао Машински факултет и започео нови живот, знао је да је сваки почетак тежак и да ће требати времена да се навикне, али његов је био претежак. Самоћа је била неподношљива, први пут био је сасвим сам, није то она усамљеност коју је осјећао због одбачености, већ права правцата самоћа. Стално је мислио на родитеље, на Жељку, на мудрости госпође Дуње.
Радио је најтеже послове током студија посебно на почетку и тек тада је схватио жртву свога оца, одувијек му се дивио, али сада је био потпуно свјестан његове величине. Зато никад није ни помислио да одустане, знао је да може и да мора, да је бар толико дужан својим родитељима и себи. Његови резултати већ на првој години били су запажени, а патент на ком је годинама радио, касније му је обезбиједио завидну каријеру и сигурну будућност. Долазио је преко распуста, мајка би тих дана кувала најљепша јела и правила колаче, отац га је гледао и миловао по лицу, госпођа Дуња му више није доносила поклоне, али је сваки пут кад би кренуо назад доносила поприличну суму новца. Зато је годинама касније инсистирао да снесе трошкове њене сахране и одужи се за сва њена доброчинства. Са путовања јој је увијек доносио необичне уникатне комаде накита, које нико није знао носити као она. Добра госпођа Дуња, велика дама и велики човјек!
Жељку је такође виђао кад дође, није уписала факултет, запослила се одмах послије школе у локалну фабрику, зарађивала је довољно и била сретна што коначно себи може приуштити лијепе ствари, доста је она носила наслијеђену гардеробу од старије браће. Била је лијепа, женствена све док не проговори, а онда би својим псовкама и гестикулацијом, гласним смијехом опет подсјећала на стару Жељку спремну да ти каменом разбије главу.
Након успјешне презентације патента, новине су први пут писале о њему, касније његово име било је познату у свијету технологије, гостовао је и држао предавања на престижним Европским универзитетима, тих дана Швабо је био најсретнији отац на свијету, носио је новине и свима показивао чланак, стављао је руку на срце и покушавао изговорити: – Мој,мада оно што је излазило из тих нијемих уста више је звучало као неки крик, осмијех му није силазио са уморног лица. Данка је такође звала комшинице на кафу и поносно причала о сину. Док су им једни честитали из срца и искрено дијелили њихову радост, други су већ по локалној кафани паметовали, исмијавали, омаловажавали. То су они што не праштају успјех, то су они што властити неуспјех правдају тако што омаловажавају друге и тако ваљда расту у очима исто тако малих несретних људи.
-Виђесте ли Швабовог малог, далеко догур’о Бога ми, свака част, покренуо је причу деда Радивоје, учитељ у пензији, сад већ начет алкохолом.
-Шта је догуро, Швабова колица?Ахахахаха…
-Е та ти је добра,чуј Швабова колица ахахаха…који си ти краљ! Ма шта краљ, краљина ахахаха…
-Та ће он, знам га из школе није се знао ‘љеба најест, мулац био и ост’о, сви га зајебавали.
-Е, Јово, сјећаш се кад смо га затворили у котловницу? – смијао се Јанко.
-Како не сјећам упишо се ахахахаха…
-У маму му јебем јест ме тад ћаћа ишиб’о.
-И мене, прво мајка, па ћаћа кад је дошо с’ посла.
-Мало су вас тукли рекао је деда Радивоје и напустио кафану. Мало!
-Па ниси ни ти учо далеко догур’о, смијали су се.
-А, је ли, Жељка, што ти шутиш јавља ли ти се друг сад кад је фаца ааа? Смијали су се.
Жељка је ћутала иза шанка, одавно је престала исправљати криве Дрине, живот је није мазио, кад је фабрика, као и све у нашој држави пропала почела је радити у кафани.
-Сваки мушкарац годину у војску, а свака жена годину у кафану такав закон увести, говорила је. Рад у кафани је научио да се с будалама не вриједи расправљати, али вечерас није издржала.
-Ево слушам вас паметњаковиће и не могу да вјерујем какви сте ви паћеници, све неки мангупи, нисте макли из ове вукојебине од екскурзије, а све знате и најпаметнији сте, све јебач до јебача, све велејебачи, а ове године се у школу уписало петеро дјеце. Балавите у кафани сваку вече, а гдје треба ћутите ко пичке, толике година спрцали у гузицу, а сви живите код родитеља, додуше ти, Јанко, си код пунице, ти си одселио, напредовао, ви ћете се њему смијати маму вам јебем примитивну, па ви нисте догурали ни до Швабових колица!Изговорила је у једном даху, а горња усна јој је подрхтавала од љутње. Ајде, ајде попијте то па да затварам, жене су вам кући саме…ваљда! Ајде, паљба!-додала је. Бранила га је и ако није био ту и ако јој се годинама није јавио.
-Види мале што га брани, па што ти друг не помогне и не ишчупа те из ове вукојебине, а?
-Ко зна је ли он њој био само друг, ааа Жељка? Смијали су се.
Није наставила, ипак с будалама не вриједи расправљати.
Године су пролазиле, Божидар је редао успјехе, ослободио се оног ружног осјећаја одбачености који се у њега уселио још док је био мали дјечак у ружним крутим ципелама. Коначно је нашао свој пут и осјећао да негдје припада и припадао је. Припадао је науци, припадао је кругу успјешних великих људи.
Године тешког физичког рада почеле су да узимају данак, Швабо се из године у годину савијао и више није могао да се исправи, нису помагале познате бање, ни познати доктори. Упркос свему, Швабо је изгледао сретно и задовољно, он је свој циљ испунио, извео је сина на прави пут и више ништа није било важно. Сад може мирно умријети, тако је и било умро је у топлини свог скромног дома држећи за руке Данку и Божидара, зар човјек може пожељети више?
Послије очеве смрти, мајку је довео код себе и осим Швабовог гроба ништа га више није везало за родни крај.
Само би се понекад сјетио Жељке, а сјећање на њу увијек би му измамило осмијех.


Наставиће се…


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО