Снежана А. Топаловић: Швабов мали (I ДИО)

Ништа човјека не може тако ружно обиљежити и етикетирати као средина у којој је одрастао, што је средина мања етикета је већа. Нигдје се не дају тако погрдни надимци као у тим малим учмалим мјестима, врло често по некој мани или физичком недостатку: Шепо, Ћоро, Глибан, Путко, Зрико, Швабо, Пексо, Жваљо, Кљако па чак и Мајмун. Понекад једноставно наслиједиш надимак, преноси се с кољена на кољено као титула. Погрдан надимак је бреме које никад не губи тежину.
Увијек сам се питала какав надимак дати човјеку који хромог човјека назива Шепо, слабовидог Ћоро, који се радује туђој муци и који најчешће цијели свој живот проведе не схватајући да је хром у мозак и слијеп поред здравих очију. Нисам нашла адекватну ријеч, мислим да не постоји.
Швабов мали, или Ханс, како су га звали још од раног дјетињства био је предмет исмијавања локалних дрипаца. Имао је све предиспозиције да га једна таква средина прогута и испљуне у блато, али Швабов мали имао је сасвим јасан план и чврсто се држао њега, отићи из ове вукојебине и никад се не вратити!
Швабо, наравно није био Швабо, био је глухонијем од дјетињства, е сад пазите ово нијем, па од тога Нијемац, па од Нијемац – Швабо, каквом болесном уму оваква изведеница паде на памет?
А, Ханс? Па како би се Швабов син другачије звао него Ханс.
Швабо је био вриједан, породичан човјек, радни вијек је провео у Комуналном предузећу, послије посла радио је шта год би му неко понудио, цијепао дрва, уносио угаљ, мијешао малтер, копао гробнице, ништа му није било тешко, али опет сиромаштво је било ту, излазило на површину и видјело се голим оком. Имао је велика дрвена колица, којим је превозио све и свашта, најчешће сточну храну и брашно за ситниш. Породица му је била све на свијету јер поред хендикепа који је имао мислио је да се никада неће оженити, а о дјеци није ни маштао. Бог је имао другачије планове. У касним тридесетим, Швабо је упознао Данку, долазила је код сестре тачније полусестре у посјету, већ је имала један пропали брак иза себе и газила је четрдесете.
-Пушћениц, говорили су ови што знају на чему земља стоји.
-Нема ђе, па дај шта даш, нашла крпа закрпу.
-Знам јој ја чојека, домаћин један по један.
Е тај домаћин је 20. година звао јаловуша, тукао и прогонио, на крају и отјерао и довео млађу, али опет јаловушу. Данка је у Швабу нашла све што је жељела, био је добар и њежан, вриједан и изнад свега поштен. Наредне године добили су сина, сматрали су то даром од Бога, тако да се име Божидар некако само наметнуло.
Божидар је унио радост у Швабов и Даничин дом. Швабо је журио кући с посла и уживао у сваком тренутку проведеном с породицом. Некад је био љут на Бога, на судбину, на тежак живот, а сада је све то било мало и небитно. Једино су му били битни Божидар и Данка, захваљивао је Богу свакодневно.
Божидар јесте одрастао у сиромашној породици, али у изобиљу љубави, а то је ваљда једино право богатство.
Његове муке почеле су са поласком у школу, већ првих дана дјеца су почела да се исмијавају његовим крутим ортопедским ципелама које је због равних табана носио готово цијело дјетињство, а касније су му се смијали због свега и свачега. Почео се повлачити у себе, склањати и одвајати. Црвенио би се сваки пут кад би га учитељица прозовала и ако је скоро увијек знао све одговоре. Дјеца некада знају бити сурова, а према Божидару њих тројица: Јово, Самир и Јанко били су немилосрдни. Бацали су му књиге у поток, имитирали његовог оца и његов знаковни језик, гађали га грудвама и блатом, отимали ужину и бацали. Кући је долазио уплакан и у топлом загрљају мајке налазио мир.
-Бог је свачији Божидаре, говорила му је мајка, пусти…Теби је Бог памет дао искористи је сине.

Математика му је била омиљени предмет, врло лако је рјешавао задатке за старије разреде,али тај његов изражени таленат примјетио је тек наставник математике уз чије је инструкције и подршку освајао увијек прва мјеста на такмичењима.
Никад није био међу учитељичиним миљеницима и колико год да се трудио, добијао је само штуре похвале. Сада зна да су све те мале и велике неправде од њега направиле ово што је данас, успијешног човјека, да су му биле вјетар у леђа и да су га гурале ка успијеху, али тада, тада је само бољело.
Од кад му је госпођа Дуња рекла: -Све што можеш да замислиш, можеш и да оствариш, није престао да машта. Замишљао је себе као богатог и успијешног човјека,час је возио скупоцјени аутомобил, час авион. Маштао је кога сви воле и поштују, ишао је и на пут око свијета великим бродом који је избјегао катастрофу само због његове довитљивости. Машта је дар од Бога ко не зна да машта, сиромашнији је од најсиромашнијег човјека на свијету. Кад год је тешко машта је ту, а ко зна да машта њему је лијепо кад год пожели.
И ето послије толико година он, Швабов мали, Ханс, добио је позивницу да присуствује свечаности поводом стогодишњице школе као почасни гост, да одржи кратак говор и прими захвалницу. Све ове године, а прошло их је много, трудио се да заборави, а ноћас су сјећања навирала као бујица, била су жива, скоро опипљива и једнако болна.
Сјећао се мајке и њених топлих смеђих очију, њене кућне хаљине са ситним цвјетићима, сигурности коју је осјећао у њеном загрљају. Мајка је увијек љубав.
Сјетио се ноћас и очевог тужног погледа кад је морао вратити кантицу мармеладе јер није било довољно новца, а без мармеладе се може и како је те вечери мајка правила палачинке са шећером и орасима које су заједно туцали пред шпоретом. Сјетио се чак и своје школске слике у пажљиво испегланој црвеној кошуљи, коју му је поклонила госпођа Дуња за Католички Божић. Сваке године добијао је лијепо упаковане поклоне од госпође Дуње и неизмјерно им се радовао. Волио је госпођу Дуњу и дивио се њеној свестраности. Била је другачија од свих жена које је познавао. Провинција никад није успјела да је укалупи у своје тијесне, круте калупе. Увијек степеник изнад и корак испред. Да, школска слика, мрзио је ту слику, учитељица га је натјерала да се насмије, а гримаса коју је овјековјечио објектив старог фотоапарата на све је личила осим на безбрижно, насмијано , дјечије лице. Отац је касније уоквирио и висила је на зиду изнад кухињског стола и као да му се ругала. Сјетио се и полутетке, полуписмене, полугоспође, која је користила сваку прилику да понизи свакога кога је сматрала нижим од себе, врло често и његову мајку, а сјетио се и како је од те исте тетке добио шамарчину у осмом разреду, били су сви на селу, тетка је нашла цигаре и пред свима му опалила шамар уз прегршт погрдних ријечи. Цигаре наравно нису биле његове, већ Сашине, а Саша је био њен син јединац који се увијек из свега извлачио као кишна глиста. Такав је и био прави бескичмењак.
И тада је ћутао, није се бранио. Он се у ставри никад није бранио ни правдао, врло рано је научио да влада закон јачег. Госпођа Дуња му је рекла да је правда је спора као корњача, али да кида као лав, вјеровао јој је и држао се тога. Касније кроз живот увидио је то више пута. Та иста тетка је прије пар година тражила новац од њега јер је њен син јединац, сада већ окорјели коцкар запао у такве дугове да му је живот висио о концу и не само она, још много њих за које је одједном постао земљак, рођак,стари друг.
Сјетио се и Жељке школске другарице, намргођене дјевојчице увијек ошишане на кратко. И Жељка је одрасла у сиромашној породици, али кад јој је један од мангупа из разреда подигао сукњу, Жељка није плакала нити га је пријавила учитељици, сачекала га је послије школе и каменом му разбила главу. Слично су прошли и остали који су на било који начин покушали да се нашале на њен рачун. Одрасла је уз петорицу браће и морала је научити да се избори за себе. Псовала је као мушкарац и важила је за неког с ким се није шалити. Према њему никад није била груба, чак га је више пута бранила, а он јој је заузврат радио домаћи из математике.
-Јебо га ти Ханс, ко да немаш ни ноге, ни руке, или удри или бјежи, или си доњи, ти вазда ово задње. Не можеш тако мораш им показати зубе јеси ме чуо?Стајао је погнуте главе испред ње, знао је да је у праву, али исто тако је знао да нема довољно храбрости да им се супростави. Она је, у ствари, вјечито исправљала криве Дрине и истјеривала правду, некад сама некад уз помоћ браће, али увијек успијешно. Свађала се с наставницима не због себе колико због других. Божидар је био сигуран да ће Жељка бити судија кад порасте и да ће тај суд бити чувен по праведним пресудама. Сјећање на Жељку увијек му измами осмијех. Добра Жељка, колико је само пута стала у његову одбрану. Дуго није чуо ништа о њој.

Наставиће се…


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО