Ђорђе Вучинић: Требињски дисидент оштрог пера

Ђорђе Вучинић је рођен на Међународни дан шале, 1. април, 1999. године. Не шали се када каже да га политика привлачи од малих ногу, а воли за себе да каже да је ”дисидент још од основне школе”. Не трпи неправду.

Основну и средњу школу завршава у Требињу након чега уписује Правни факултет Универзитета у Новом Саду. Прије двије године покреће блог ”Читамо ли се” на којем ауторским текстовима, тачније колумнама указује на бројне аномалије у друштву. На предстојећим локалним изборима за мјесто одборника у Скупштини Града Требиња бориће се са листе ”Савез за правду и ред – листа Небојше Вукановића”. Са навршеном 21. годином спада у ред најмлађих одборничких кандидата узевши у обзир све листе. За интернет магазин ”Моја Херцеговина” говорио је о критикама које износи кроз своје колумне, потреби да постоји здрава опозиција, предизборним очекивањима која се могу сумирати у његовој жељи да бурачи кажу ”збогом излизаним људима са политичке сцене” као и о томе да се стање у Србији и Републици Српској разликује само у слову ”Д” које прави разлику између СНС-а и СНСД-а.
Ђорђе Вучинић за себе каже да се још од малих ногу бави политиком, тачније, бори се против неправде. На часовима демократије, још у Основној школи, на дебатама везаним за изборе ”глумио” је опозицију, а о разлозима уласка у политику, за почетак разговора за МХ, овај двадесетједногодишњи Требињац каже:

Политика ме је одувијек занимала, још од основне школе. Сјећам се да смо на демократији у шестом разреду имали неке „изборе“, па сам се тада у разреду „кандидовао“. Те године су били општи избори, а ја сам одлучио „да будем“ кандидат за предсједника РС из реда опозиције са тих избора. Име му не бих спомињао, а мислим да је многима јасно о коме се ради, а сигурно да више никада не бих изабрао да тумачим улогу једног, тада будућег прелетача. Небојшу Вукановића познајем још из тих клиначких дана, када се појављивао на БН телевизији. Каснијих година смо се и упознали, па могу слободно да кажем и сарађивали. Важно је истаћи да Небојша и ја имамо пријатељски однос, те веома слична схватања политике и да моје појављивање на „Листи за правду и ред“ није производ никакве уцјене, обећања или притиска, већ жеље за разбијањем страха, слободом, нормалним животом достојним човјека, што не бих могао рећи за многе младе на појединим листама, али „свак се о свом јаду забавио“, то је њихов или наметнут избор, не бих улазио у то.


С обзиром да већ одавно указује на аномалије друштва, а активан је и са блогом ”Читамо ли се” сљедеће питање односило се на то шта он као млад човјек види као круцијалне проблеме, а намеће се и подпитање о томе да ли је имао притиске или пријетње због ”оштрог пера Ђорђа Вучинића”?

Прошле су двије године откако сам почео писати колумне, али одувијек сам се борио за правду или боље речено против неправде. Искрено, нисам имао превеликих непријатности, иако сам их очекивао.

Наравно, људи те гледају другачије кад почнеш да дижеш глас по одређеним питањима, неки то прихвате позитивно, неки се једноставно одмакну, али сматрам то за једну велику побједу, јер многи не смију јавно да искажу свој став.

До сада сам писао о разним темама, али кључни проблем је што су погрешни људи на озбиљним функцијама. Не мислим да су они погрешни такви какви јесу, већ да нису достојни функција које обављају. Да карикирам, немам ништа против чобанина, али њему је мјесто међу овцама, а не у фотељи.

О потреби постојања опозиционог мишљења, Вучинић каже да је оно неминовно чак и за породичном трпезом, ”када је ручак неком преслан а неком неслан”.

Стара изрека каже: „Колико људи, толико ћуди“, па самим тим једнострана политика није добра.

И у кући кад се кува ручак, неко воли да једе бечке шницле, а некоме се једе грашак. Сигурно да бих и ја својој мајци или баби када кува ручак требао да поставим смјернице је ли га пресолила или недовољно посолила.

Тако је и у читавом друштву. Ако нема критике, онда човјек помисли да је на правом путу, иако можда није, па умјесто да дође до циља, одвезе се у провалију, а да тога није ни свјестан.

Као студент права и будући правник, како из угла струке коју си одабрао за животни позив видиш стање у БиХ/РС па и региона, шта је то што највише “шкрипи” у успостављању правне државе?

У успостављању правне државе шкрипи прије свега у „мој до мојега“ политици. Не смију се постављати двоструки аршини, само зато што је неко „наш“ или „њихов“. Судство би и de facto требало да буде независно, полиција не би смјела да служи појединцу или партији. Кад би се тумачили закони онако како су написани, безрезервно према свакоме исто, а мање тражиле рупе у тим истим, кад би поштење, морал и правда превладали, сигурно је да би све функционисало нормално.

Али, у породици у којој је отац алкохоличар, а мајка проститутка, тешко да можемо очекивати да дијете постане доктор наука.

Какве су твоје прогнозе/пројекције предстојећих локалних избора?

Искрено, нисам неко ко би се бавио статистиком, нити вјерујем анкетама, поготово нарученим, али сигуран сам у то да у Требињу влада јака атмосфера. Кад кажем „јака“, мислим на то да се осјети да ће врло вјероватно доћи до одређених промјена.

С тим у вези мислим да ће Требињци рећи коначно ЗБОГОМ прелетачима, „сателитима“ који скачу као пас за кором хљеба, те да такве листе у најбољем случају по њих могу имати по једног представника у градској скупштини.

Исто то ЗБОГОМ очекујем да ће добити и излизани људи с наше политичке сцене, а ако би нови људи добили шансу, сигуран сам да више никада неће бити исто. Шта ће бити, ко с ким кокетира, ко је досљедан својим принципима, а ко по сваку цијену жели бити у власти, видјећемо кроз пар мјесеци.


Сматраш ли да велики број младих на страначким листама може активирати младе да изађу на изборе? Какву подршку очекујеш од својих вршњака?

Сад иде она досадна, милион пута изговорена, написана и прочитана реченица: „На младима свијет остаје“. Али то је заиста тако. Нека се сви запитају какав је то град у којем желе да живе. Такође, зашто уписују одређена занимања и зашто, уколико им је то план, желе да напусте заувијек овај град и ову државу. Нека гласају онако како мисле да треба. Наравно, не мислим да треба за 50КМ, већ на то да гласају за онога за кога мисле да ће моћи да изнесе терет власти и уз све то да донесе нешто ново. Ово је мали град и реално се готово сви људи познају, ако не лично, путем одређених гласина. Сигуран сам да свако може да се поистовијети са неком листом и да нађе свог „фаворита“.

С обзиром да студираш у Србији, у Новом Саду, можеш ли повући паралелу између овдашње и тамошње власти?

Нови Сад је много већи град, за који кажу да има око 80.000 студената. Такав град има своју перспективу, те је лакше доћи и до неког посла „за дневницу“, што често раде студенти. Што се тиче тога да ли је владајућа странка све преузела, рећи ћу на примјеру управо преко студената. Готово све студентске организације сваког од факултета који припадају Универзитету у Новом Саду контролише СНС.

А што се тиче паралеле између те двије странке и стања у државама, ја често кажем да је разлика између СНС и СНСД баш у слову „Д“ које симболише Милорада Додика. СНСД је СНС са Милорадом Додиком и обрнуто.

Плашиш ли се постизборних ”прелетача” у оквиру опозиционог блока? Колико је твоје повјерење према коалиционим партнерима?

Листа за правду и ред потписала је искључиво споразум са кандидатом за градоначелника, Илијом Станковићем. Наравно, јасно је да ће наша листа евентуалну будућу већину чинити заједно са СДС-ом, ПДП-ом и ХНП-ом.

Ја желим да вјерујем у то да је вријеме прелетача нешто што је остало иза нас. Ипак, вјеровали смо у разне Коваче, због којих је народ „сковао“ читаву опозицију у реченицу: „Сви су исти“.

Сигуран сам да на нашој листи неће бити изненађења, а вјерујем и у појединце које добро познајем са осталих листи. Не желим носити ничији крст, али не бих био у кожи издајника.


Често критикујеш тзв “сателитске партије”. Колико оне могу утицати и бити важан фактор на политичкој сцени, како Требиња, тако и шире?

Сателитске партије су СНСД у малом. Сигуран сам да би за шаку личних користи биле и СС дивизија у малом.

Не знам шта такви нуде својим гласачима и на који их начин убиједе да гласају за њих, јер су многе од тих партија биле „у свакој пређи“, попут Социјалистичке партије или Покрета за Требиње, које интересује искључиво власт.

Народ нажалост пада на ситна обећања, 50КМ, врећу брашна или кило кафе, па такви прелазе цензус. Њихов утицај је велики јер они заједно са СНСД-ом чине већину из које не смију да изађу, јер немају снагу отпора, па тај исти СНСД по сваку цијену прате и подржавају. То се показало и на ДНС-у из којег је створен ДЕМОС, на Социјалистима који су се поцијепали на пола. . .

За крај разговора, Ђорђе је говорио о томе на који начин би ”натјерао” потенцијалне бираче да баш њему својим гласом дају прилику?

Бираче не бих ни тјерао, ни молио да гласају за мене. Сматрам да је то прича оних који ни на који други начин не могу да придобију нечије симпатије. Ни дјевојкама се не удварам тако што се представљам у неком свјетлу у којем оне желе да ме виде, већ сам такав какав јесам, па одабрале ме оне или не. Шалу на страну, мислим да је Црна Гора показала да се режим може рушити и демократским путем, само ако сви учествујемо у томе, а незадовољних је и превише. Гласање је анонимно, те нико нема ни право да те пита за кога ћеш гласати. Ту предност би требало искористити. Зато, памет у главу и оловку у руку – поручује за крај разговора за интернет магазин ”Моја Херцеговина” Ђорђе Вучинић.

Игор Сврдлин/Моја Херцеговина


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО