Летење је одувек фасцинирало људе, чак је и Леонардо да Винчи у XV веку цртао претече данашњих хеликоптера.
У грчкој митологији стоји да су се Икар и Дедал спасили из заробљеништва помоћу крила направљених од перја и воска.

Било је потребно да прођу још 3 века од ере великог Леонарада да се конструише први балон, а тек 1903. године браћа Рајт отварају ново поглавље светске авијације.
Француски пилот Луј Блерио 1909. године прелеће Ламанш.

Срби иду у корак са светом и још исте године у Панчеву доктор Владимир Алексић од шпанске трске и платна прави прву једрилицу и постаје први Србин који је полетео на ваздухоплову своје конструкције.

Годину дана касније полеће и Иван Сарић из Суботице, у авиону којег је саградио од дрвета, ланеног платна, точкова мотоцикла и клавирске жице.
Пред 7.000 грађана Суботице, летећи на висини од 30 метара обишао је читаво коњичко тркалиште.

У то доба мајор Коста Милетић се већ вратио из Русије у Србију са школовања у ваздухопловној школи и оформио прву балонску чету у војсци Краљевине Србије.
Српско ваздухопловство добија своја прва два сферна балона која ће понети имена две велике српске земље, један је добио име „Србија“, а други „Босна и Херцеговина.“

1912. године Краљевина Србија издваја кредит од 30.000 динара за авијатику, како су тада називали ваздухопловство.
6 официра шаљу на школовање у чувену Фарманову пилотску школу у Француској.

Михајло Петровић из Крагујевца је први завршио академију и добио међународну пилотску лиценцу ФАИ бр. 979, и тиме се уписао међу првих хиљаду пилота у историји ваздухопловства.

Овај први српски пилот, 1913. године изгубио је живот на борбеном задатку на свом авиону Фарман ХФ-20, током пружања ваздушне подршке у борбама око Скадра тако што је испао из авиона са седалом због ваздушног вртлога.
Сахрањен је на Цетињу уз највише војне почасти.

За центар ваздухоплоне команде одабран је Ниш.
На самом зачетку наше ваздухопловство је имало 12 авиона Блерио и Фарман, два балона и голубију пошту.

Тако је Србија била међу 10 земаља на свету која је још 1912. године имала војну авијацију.
След околности које ће убрзо наступити, сврстаће Краљевину Србију у првих 5 земаља на свету које су авијацију употребиле у ратне сврхе.

На почетку Првог балканског рата формира се Примoрски аероплански одред, наша авијација се спрема за борбено крштење и улази у светску ваздухопловну историју као прва борбена јединица авијације на Европском ратишту.

1913. године Србија постаје пета земља на свету која доноси закон о ваздухопловству који се звао „уредба о саобраћајним справама које се крећу по ваздуху.“ Тек годину дана касније сличан закон је донела Америка.

На почетку Првог светског рата наши авиони још увек лете ненаоружани, њихови задаци су углавном извиђачког типа али су изазивали и страх код непријатеља.
Командант Скадарске тврђаве Есад паша записао је да је њихова војска била усплахирена верујући да су авиони нешто натприродно, да је то сам шејтан који ће почети да сипа врелу воду и бљује усијано камење.
Наши пилоти ипак нису Турке фурили већ су их из авиона гађали циглама.

Аустроугарска је убрзо успоставила контролу над небом Србије а српски пилоти тада смишљају ново оружје.
Уместо цигли, непријатеље гађају сноповима зашиљених металних оловака, које се у ваздуху распу и на земљи пробију коњаника и коња пре него се забију у земљу.

На почетку рата на брду изнад Крагујевца Радоје Љутовац обара први непријатељски авион и он практично представља почетак оснивања наше ПВО.

Миодраг Томић у лету изнад Ваљева сусреће се очи у очи са Аустроугарским пилотом који извлачи пиштољ и креће да пуца на њега.
Шокирани Томић маневрише и по слетању у Ниш надређенима прича своје искуство у ваздуху.

Тада се рађа идеја и металне оловке замењује митраљаљез шварцлозе који се качи на авионе Блерио, који постају први српски наоружани авиони у историји.

Током повлачења наше војске на острво Крф, српски пилоти учествују у евакуацији рањеника до обале Јадранског мора и то се у историји авијације сматра као прва акција на свету у преносу рањенка и болесника.
База српске авијацијске јединице тада постаје Микра код Солуна.

Крајем рата формира се нова, несретна држава СХС.
Центар авијације тада постаје Нови Сад, а у земљи у којој до тада није направљена ни парна машина, покреће се озбиљна авио индустрија са 6 фабрика које производе најсавременије авионе али имамо и властити пројекат за ловца ИК-3 каквог у то време није имала ни Америка ни Совјетски Савез.
То је као када би Србија данас производила Ф-22.

За 18 година постојања наша војна индустрија произвела је 2.740 авиона а чак 60% било је домаће конструкције, а 1930. године били смо међу ретким земљама у свету које су имале уџбеник из ваздухопловне медицине.
Док је две године раније отворена цивилна компанија „Аеропут“, двадесета таква у свету.

Током бомбардовања Београда ’41. године првог дана гине 11 пилота док су остали бранили Скопље, Тузлу, Чачак, Ужице, Бијељину…

Освета за бомбардовање Београда стигла је из Бањалуке, када пилоти 8. бомбадерског пука са два бомбардера Бристол Бленмхајм полећу упркос прекиду везе са командом у Земуну и сравњују са земљом железничку станицу у Грацу.
Безбедно се враћају у Бањалуку и постају први пилоти који су бомбардовали Трећи рајх.

Након Другог светског рата ствара се још једна несретна држава, а већина наших авиона који су су преживели рат дели се по линији братства и јединства.
Али и у том периоду настаје „стршљен и матица“ али и авион 232 са пилотом у лежећем положају.

У Југославију крајем 50-тих година стиже савремен млазни авион који лети брже од звука, МИГ-21.

60 година касније, у том авиону евиденциског броја 16185 код Малог Зворника гину наша два пилота.
Био је то једини МИГ-21 који је био активан у војсци Србије.

Школовање једног пилота кошта као школовање 50 других старешина а да би се пилот усавршио то кошта као и авион на коме лети.
Након деценија школовања, нађе се неко да их гурне да лете у музејским експонатима и главу изгубе у мирдонопским условима.

Ми смо више пилота изгубили у миру него у рату.
Омера Мехића смо мртвог понизили када смо прогутали причу да је био пијан.
Замислите да постоји народ који верује да су наши пилоти пијанице…

У просеку сваких 10 месеци страда један српски пилот, само у последњих 8 година на старим и запуштеним летелицама свесно је убијено 9 наших небеских ратника.

Милован Ђукарић, Небојша Драјић, Иван Миладиновић, Омер Мехић, Ненад Ћулибрк, Дејан Пандуровић, Роберт Калоци, Звонко Васиљевић и Дејан Крсник.

Нема разлике између Михајла Петровића који је настрадао 1913. и наших пилота који гину у 2020. години, никоме од њих није радио катапулт…

Како смо од века одважних у коме смо производили хиљаде својих авиона дошли до тога да је још тада било безбедније летети на авионима увезаним клавирском жицом него данас.

Како то да су наши пилоти пре 100 година имали више наоружања у смислу цигли и металних оловака, него данас када пилоти немају ни ракете јер како каже министар војни, држава их је продала зато што им је истекао рок трајања.

И на крају, да ли ће неко сносити бар моралну одговорност за смрт ових људи.
О оставци нећемо ни причати, иако у нормалним земљама због оваквих ствари министар извршава харакири.

Земља која спада у зачетнике светског ваздухопловства, довела је себе у ситуацију да њени пилоти сваки свој лет називају:

„Лет на други свет.“

Пише: Деан РС