Јована Кешански: Бол у ногама

Бол у ногама. У обе ноге, без изузетка, целом дужином.

Почело у јуну прошле године, мало мање пре татине сахране, много продроније, до кости, након сахране.

А имала сам за сахрану лепе црне балетанке, купила сам их на дан његове смрти код Кинеза, хиљаду и неки динар. Без удобног улошка, али предивне у својој једноставности.

Огроман је то шок када уопште не капираш да ти је умро тата, па идеш да купиш за сахрану обућу.

Пливала сам тих недеља у Дунаву ко луда, узводно, противила сам се реци, давила бол.

Ноге су болеле све јаче.

Масирала сам их уљима. Па магнезијум хлоридом, па шприцала спрејем за ублажавање тегоба, па ишла код физијатра да питам дал можда имам рак костију да откажем море, спуштала их ноћу са кревета да висе, јечала ко прегажен пас, подизала на јастук, спуштала са јастука, слабо спавала, пуно пливала, увлачила ноге у топао песак.

Бол није пролазио.

Онда ми је једна девојка која ми је масирала ноге рекла: Мораш да пустиш тату да оде.

Како мислиш? (сунце ти пољубим, немој само сад неке метафизичке зајебанције и слично)

Па лепо, пусти, отпусти, зато те боле ноге.

Ништа нисам отпуштала, јер ја нисам знала да тату уопште и држим.

Онда сам отишла код другог физијатра, убеђена да ми нешто глође кости, а он ми је рекао да се манем балетанки и пливања ко сивоња.

После три дана отишли смо на одмор. Заборавила сам, не знам како балетанке.

Бол је за седам дана скоро скроз престао.

После тога вратио се на дан или два можда још само један пут.

Зашто вам ово пишем?

Да бих вам рекла да нам понекад наши проблеми изгледају као смак света, као приближавање судњег дана, и онда се тако према проблему поставимо као да је огроман, нерешив, једе нас, јачи је.

А често се испостави да је довољно макнути се од њега. Заборавити га, ако је могуће, као ја балетанке.

Понекад је његово решење толико једноставно, али ми то не можемо да скапирамо јер га посматрамо као ја мој бол у ногама – рак кости, умирем.

И ко зна колико сам пута умрла од страха, верујући да је најгоре, док нисмо скапирали да је од балетанки које никако тако равне не пријају мојој кичми.

Друго,

Ништа се не решава на силу.

Мој покушај да ублажим бол због татине смрти пливањем које је превазилазило своје моје капацитете донело ми је бол у ногама.

Нема решења проблема на силу.

Нема терања туге на силу.

Нема на силу, ајде да што пре прође.

Проћи ће када дође време колико год ми ко сивоње узводно секли реку преко својих граница издржљивости.

Некад неке ствари једноставно не могу да се реше колико год ми то силно желели, трудили се, улагали… и тад треба бити стрпљив, пустити што је рекла масерка да оде… не само тата, већ све што нас притиска.

А то махом оде када тај проблем изујеш ко балетанке. Не носаш га ко луд, већ га мало ставиш са стране да се одмориш од њега (и он од тебе)

И онда га сагледаш из ћошка собе и можда ти се учини мањим, баналнијим, лепо можеш да му видиш сваки угао, лице, наличје и онда схватиш да те балетанке можеш да наставиш да носаш, сад бар знаш какве су, или да их бациш, или их попнеш на таван.

Ја сам када је бол нестао наставила да их носим. Распале су се од носања. Ено их пред вратима.

Али се бол више онакав није враћао.

И више не знам ни шта је била поента, али у сваком случају ништа на силу и само без драме.


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО