Вито Николић (скитница, боем, затвореник) и ми

Један кофер и ја. Са мојих осамнаест смо се нашли у Никшићу, знајући од њега само Вита. Касније се испоставило да је то једини прави Никшић који сам упознала и полако, ходајући улицама којима је он ходао, корачајући са пјесником самим, његовим повијеним раменима, рукама прекрштеним на леђима, трагедијом на плећима, пронашла сам сопствене стихове.

Није било потребе за упознавањем града, тај никшићки дух је и мени као и њему био ослонац. Град сам препознала у тренутку када сам га угледала, али Вито Николић је оно што никада нисам престала упознавати.

Ни у какав дневник овај дан не може,

Ово ругло дање, малодушно, сиво,

Ни кише да се покисне до коже,

Ни вјетра, ни сунца – ничег живог.

И то тако тиња – изван људи, млако,

Нико тим не живи. Вичем срдит вани:

Дане, ђубре једно, не свиће се тако,

Губи се натраг па пристојно свани…

Вито је живио један од оних живота који снажно и незадрживо бујају у стих.

Соња, изађи да скитамо,
имам луду жељу вечерас да лутам.
Соња, изађи и изнеси само
мало њежности испод капута.

Мало њежности, мало само,
залогај један за огромну глад.
Соња, изађи да скитамо,
ноћас је нестварно лијеп град.

Рођен је у Мостару, у прољеће 1934. После смрти мајке, затим бомбардовања Мостара, Витов отац склања се са синовима, Витом и Бранком у родни Никшић. Недуго затим, у дјечијој игри са ручном бомбом, само годину дана касније, погинуо је Витов дванаестогодишњи брат. Трагедија за дјечака није се ту зауставила, годину дана после смрти брата, од рафала италијанске патроле, погинуо је Боривоје, Витов отац.

На друм пало небо малаксало Не може се даље, Витомире, И до сад се с муком битисало, Умири се, велики немире, Свако те је надање издало.

Вито остаје сам са својих девет година, никшићким цестама, вагонима, степеништима, по којим родбинским дочеком уз ручак и преноћиште. Он је своје уточиште нашао у дому за ратну сирочад, али убрзо је његова прича увела свог новог актера.

Вито је оболио од туберколозе, због чега се лијечио у Брезовику, одакле је побјегао са својих двадесетак година. Вјера Ковачевић, секретар Среског комитета Савеза комуниста, жена је која је помогла да Вито напокон добије кров над главом, нашавши за њега једну гарсоњеру.

Био је готово све што један човјек у овом животу може бити: сироче, скитница, боем, затвореник, новинар, критичар власти, пјесник.
Писао је претапајући комплексна осјећања у спонтан и једноставан стих, стварајући јединствен опус, чија је највећа критика народ, који његове стихове препознаје и воли. Пишући кроз плач и смијех, за собом је оставио сведочанство о једном страдању. Од живота се бранио стихом, не плашећи се да биствује у флерту са мотивима љубави и смрти, лутајући, друмујући, увијек се ослањајући на плећа свог града.

Вито Николић и његово скромно, а велико дело

Своја прва дјела Вито Николић објавио је сам. Збирка поезије Друмовања, објављена је у Никшићу 1962. године. Издање пјесникових пријатеља Сунце, хладно ми је, објављено је такође у Никшићу, 1968. године. Књига Стихови објављена је у Подгорици, 1981.

Старе и нове пјесме објављене су 1991. у Никшићу, а изабране пјесме под насловом Последња пјесма, у Ријеци Црнојевића, 1994. године.

За разлику од живота, његова смрт је била тиха – дошла је у сну, 10. септембра, 1994.


Сахрањен је на привременом гробљу иза Саборне цркве Св. Василија Острошког у Никшићу, на мјесту гдје се првих година послије другог свјетског рата налазила свлачионица фудбалског клуба Сутјеска, у којој је Вито Николић, као млади бескућник провео двије ледене никшићке зиме. На прву годишњицу смрти, његови посмртни остаци пренијети су у старо никшићко гробље.

Пјевају у мени друмови снажни,
друмови добри као длан очин.
Морам данас отић некуд, да потражим
мало одмора за уморне очи.

Идем без поздрава, без порука,
овако лијепо помућеног ума,
да тражим окука, окука, окука,
и иза сваке – само парче друма.

Пустите ме, пустите да одем,
без питања како, и зашто, и докле,
друмови увијек некуда воде,
а ја сам номадском глађу проклет.

Не трагајући за славом, живјећи своју пјесму, искрено и често трагично, постао је један од оних које ми, дјеца Никшића (Никшићани ме ту не би убројили, али ја се одавно туђа мјеста зовем својим), носимо у џепу капута, као слово за живот и извучемо га онда када застанемо на семафору, можда у неком другом граду, када између чекања превоза, кашњења на посао и наруџбине кинеске хране, заборавимо да су за живот неопходне Витове љубав и смрт.

Зову га још и црногорским Јесењином, али мислим да су поређења душа сувишна, Вито у себи није носио Јесењина, носио је своју Русију.

Вучем га у својим џеповима: заливом, цестама, преко Никшића, ка својим планинама, драгим пријатељима и више не читамо, јер стихове одавно знамо. Једном ми, једном дурмиторске литице, онако како су једном литице Мон Блана одговарале никшићком планинару, Фрињу Контићу, док му је говорио Витове стихове.

И ту смо, са Витом. Пијемо. Смијемо се. Плачемо.

Добро јутро, јутро снено.
Добро јутро небо плаво.
Хвала ти за љубав жено.
Хвала ти за лежај траво.

Пише: Јелена Вуковић за култивисисе.рс


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО