Набујала вода изненада удари о непробојну бетонску брану које до тада није било на вјековном току Требишњице. Поврати се збуњено и не знајући куда ће са собом, поче полако прелазити прагове кућа, залазећи у сваки ћошак и тјерајући понеког скичавог миша испред себе.

Прели се кроз отворене прозоре, пређе преко кровова и црквених звоника, попе се уз суро стијење и стаде. Пливали су њеном површином лонци и шерпе, као мале барке, а онда почеху да тону… Завлада мир у Мирушама… једна ријека бијаше укроћена, једно село потопљено…

Бјеше то скоро погребни мир јер се у дубинама вјештачког Билећког језера „утопи“ 30-ак домова. Спасише се само четири куће. Подијелише судбину братских села: Паника, Ораха, Чепелице и Задубља са обје стране границе са Херцеговином. Оставише Мируше у плаветнилу воде плодне ливаде и оранице, прађедовска огњишта, цркву, гробове, археолошка налазишта за која се говорило да су богатија од Црвене стијене… Оставише све што се није могло на леђа или коња натоварити, али најтеже им падоше потопљене успомене… Неко рече да је тих дана у Мирушама била жалост, као за мушком главом.

Педесет и кусур година од тада један топли дан касног љета намами нас у посјету Мирушама. Језеро бјеше добро испила дуга суша, откривајући назубљену голу обалу и сувомеђе, које снага воде није успијевала обурдати, но и поред тога, бјеше нам несагледива сва његова свијетломодра величина.

На улазу у село дочекаше нас прво чатрње, показујући нам да је ово село, иако поред језера безводно, као и сва око њега. Упутисмо се право ка величанственом надвожњаку, који се бјелесао међу зеленилом, а којим је некад тутњио Ћиро. Уживасмо у хладу под огромним луковима, дивећи се његовој величини и вјештини руку које га на том мјесту поставише.

Мируше одавно нису село са само четири куће. Седамдесетих су почели Мирушани да праве викендице и не дозвољавају да село запане у учмалост која обавија све више других села. Привуче нас граја и смијех људи који бјеху невидљиви од лоза и растиња око једне велике бијеле куће.

Затекосмо у акцији брања грожђа професора у пензији, Благоја Кецојевића, његову супругу Мирославу, сина Драгана, унука и једног пријатеља. На питање да ли се уморио одговори нам – “Нијесам млад да бих се уморио.” Убрзо се направи прави сједник, са свим ђаконијама, а ми навалисмо на сочно грожђе.

Прича о селу потече природно, као што некада тецијаше ријека Требишњица. У њој живот није дијелила граница која иде језером, већ се добро и зло схватало као заједничко. Тако прича не поче само од Мируша већ од онога што су некада сви они дијелили, потопљених поља начичканих кућама, четири цркве које су биле тако распоређење да су формирале крст, о два манастира: Добрићево и Косијерево, које премјестише у височије крајеве кад се одлучише да праве брану. У оквиру манастира Косијерево бјеше отворио болницу народни добротвор доктор Нико Миљанић, сва пошта у њега стизаше и најважније, народ се у њему окупљаше. Осташе и без извора Милобода са којег су воду чак у Бањане тјерали, без стећака, који су указивали на живот у овим крајевима прије више вјекова, без мозаика преосталих од вила из римског насеља Леусинијума, које саградише још прије Христа.

Научише преостали сељани да живе са тим језером, да пливају, пецају у њему џиновске сомове и да загледани у његово плаветнило се сјећају сивобијелог дима који је остављао Ћиро пролазећи кроз засаде јабука, крушака, шљива, грожђа, лимунова, кивија… Некада су овим селом функционисале двије пруге, горња Никшић – Билећа и доња, Билећа – Требиње. Причао нам је професор Благоје да му се дешавало, када је био младић, да се затекне у пољу да ради и чује воз да пролази горњом пругом. Успио би да заврши посао, да се умије и руча и ухвати воз за Требиње на доњем стајалишту јер му је било потребно два и по сата да се окрене у Билећи и пође пут Требиња. Но и тај чувени воз већ одавно пролази само кроз тунеле сјећања старијих људи, урезан у меморију,као ускотрачна пруга.

Након што нас је засладило грожђе, свратисмо до једног од 4 стална становника Мируша. Међу палмама, пузавицама и разним другим егзотичним биљкама угнијездила се реновинара кућа Жарка Кецојевића.

Ту научисмо која је биљка глицинија, како изгледа пампас, шта је лагерстемија. У таквом окружењу, са неописивим погледом на језеро, осјећасмо се као у некој америчкој вили, коју само до тада на филму видјесмо. Жарко нам показа острвце гдје је била римска вила и рече да је једном нашао бакарни прстен са једноставним украсима. Вода иначе и дан данас избаца дјелове грнчарије из ко зна којег периода насељености овог краја. У његовом дворишту се налази камена столица од преко 100 кила, коју је његов прађед донио на врату из каменолома. То није ни чудо јер су у том крају ископаване кости људи џиновског раста и самим тим, надљудске снаге.

Поведе нас Драган до нове сеоске цркве, коју краси звоно које успјеше скинути са старе кад се једном вода бјеше повукла. Око ње почивају Кецојевићи, Алексићи, Јарамази и Шекарићи. Многи су успјели да пренесу кости својих предака пред налетом воде, а неки и надгробне споменике.

Ту завршисмо посјету селу. Остале су Мируше да миришу за нама.Остаде и језеро да запљускује и глође кућишта, које је суша поново приблизила сунцу. Кажу да се мириси најдуже памте. Дуго ће Мирушани памтити мирис својих Мируша, оних мириса који су опијали поља прије него што их је прогутало језеро. Памтићу мирис тек испеченог хљеба, мирис зрелих смокава, мирис парне лоцомотиве и мирис једног села, којег више… као да нема.

Ана Драгићевић и Јованка Комненић

Извор: Оногошт.ме