Понијела сам у плућима ваздух што на бехар мирише
и у оку росу јутарњу што се ко бисери разастре по плоту,
не, нисам успјела у туђој земљи да растем и коријен пустим
ал ваздух што донесох са собом држи ме још у животу.

Понијела сам у прсима понос мојих предака с Лазића бријега
и образ чист ко вода с бунара из Митрове њиве,
и сада кад се мучим на туђинских триста квадрата
у себи још увијек носим, бијела стада, њиве пшенице и родне шљиве!

Понијела сам очима слике срећног дјетињства и топлоту дома…
На опанку прашину сокака што још увијек стопе нам зове…
Не кривим туђину што ме ко маћеха да прихвати неће
знам да је и до мене, ја још парче по парче, лијепим сломљене снове.

Понијела сам на уснама најљепше молитве из мале сеоске цркве
и мирис тамјана што се на празнично јутро рашири селом,
не могу своје да згазим а прихватим и прослављам туђе
навучем на сјећања маглу ал не дам их прекрити велом!

Понијела сам у венама крв, оних што стражаре вјечно…
Руке жуљева пуне и дух што не признаје газде,
и како да прихватим сада да туђе сунце ме грије
кад још ми у сјећању живе, магле и смрзнуте бразде!

Понијела сам у срцу, негдје на самом дну од саме себе сакрила,
онај страх да ће последње што видим туђе небо да буде…
Ни послије двадесeт љета туђина ми не пружа руке
и не знам више је л до њих или се ја не разум’јем у људе!

Понијела сам три прста и уши пуне граје на васкршње јутро…
У оку сузу и понос, у носу мирис родног згаришта,
оно што понијела сам вама невјерним оком видљиво није
а ви и даље причајте, изроди, да нисам донијела ништа!

Силвана Лазић Алексић