Милан је мајку, сестру и брата хтео да смести у кућу, али Ојдана одби. У вајат ће они, добро ће тамо да им буде. Убеђивања нису помогла, нити молећиви погледи Јелице и Станоја. Ојдана је кажњавала себе на неразумне начине, дане проводећи у гњезду своје прекинуте среће. Гледала је троје њене деце како се лепо слажу. Смех се орио шумом, по авлији се вазда нешто радило.
А селу Милан постаде чудан и туђ. Више га нису по добру помињали јер то што учини згрануло је и уплашило народ, на друкчије свикнут. „Ето шта се деси од тога школовања! Мозак побрљави, омекша се. Овако се нешто у нас не памти! Место да је остави њеној кући и судбини, он са њом дели кров, па и са том дјецом коју је очувала, док се њега није ни сјетила. Она, кучка, од њега тражи заштиту. Ене! Ко женама да вјерује? То стида нема: видјела да је момак сам, па ко вели, да себи олакша. Није њој ни доље лоше било, ђевери је поштовали. Ово двоје млађих је уз кецељу држала зато су и ‘накви, недорасли. А најстарији их тјера да раде, чудна ми чуда! И пије, рекоше. Ене! Само болестан не воли да потегне…”
Оваквих се прича наслушала Мара, па се понекад свађала а понекад ћутала погнуте главе. Милана јој би жао, но је и љута била. Зар поноса да нема? Разуме она, мајка је једна, ал да је болна, да су је истерали, да јој се какво зло спрема, па да се Милан сажали. Овако му је довела троја гладна уста, ниједно не ради, осим по авлији. Оно мало што је од Рада остало и што је Милан у туђини стекао, потрошиће се. Како је није стид?
Ни Зора ни Мара нису више одлазиле Милану. Зар он на њихову бригу и љубав ногом да згази? Ојдана је била потајни непријатељ за ове две снажне душе, слаба и лукава, све оно што су код жена презирале. Изданице наџак-баба Маре и хајдучкога ђеда, кћери храбре Милице и гордога Рада, штоно су саме могле повући за двојицу нису могле да оправдају нити да опросте.
У своме дому, Милан је сличне муке мучио. Дан му и некако прође, ал’ га вече сатре а ноћ докрајчи. Спавао је мало и лоше, будили су га тешки снови. Мучила га је једва пребољена рана, без мелема да је једном заувек у ожиљак претвори. Када се својта повуче у вајат а он остане у соби сам, са упаљеним фењером, врати се у оно доба када су му шаке биле вазда хладне, кад их је крио од других да их за мајку сачува када дође по њега. Хрвао се са усамљеношћу и са страхом детињем, дубоко у души успаваном којег је повратак мајке пробудио и разгневио. Долазило му је да отрчи у вајт и продрма је:
“Где си била све ово време? Срећна жена, туђа мајка? Где си била кад сам те по целу ноћ звао да се вратиш, тихо, у себи, да не чује деда? Јеси ли се будила од слутње док сам те у глуво доба дозивао и разговарао с тобом, молио те, причао ти како се плашим мрака и вукова а не смем да кажем, срамота ме, све мислећи да ме негде чујеш, и кад сам веровао да ћеш одмах сутра да дођеш, да ме загрлиш, да ме ухватиш за руку и не даш ме ником? Ниси, знам да ниси. Јеси ли се некада заплакала што не знаш јесам ли здрав или болестан, имам ли ватру, јесу ли ми ноге промрзле док се пробијем кроз снег од школе до куће? Деда ми је крпио чарапе, знаш ли то? Док си ти рађала и чувала нову децу, ово старо је гледало кроз прозор и смишљало бајке како ћеш се свакога часа појавити доле, на путу, да ћеш трчати до авлије јер ти и то старо дете недостаје, не можеш без њега. Јеси ли ме проклињала што сам се усудио да ти дођем на капију, само да те видим, што сам се понадао да ћеш ми се обрадовати, да ћеш ме увести у нову кућу и свима рећи: “Ово је мој син!” , а видео сам само страх на твоме лицу, нову децу коју си привијала уз себе, и нигде у теби, код тебе, уз тебе, не беше места за твога Милана. Пустила си да ме онесвешћеног тетак полива водом, а твоје комшике доносе ракију да ми масирају руке и стављају под нос, да се освестим. Ниси дрхтала од страха шта ће бити са мном док ме тетак подиже на кола а сестре покривају и држе да не паднем, дрхтала си јер се твој муж разјарио. Слутила си да сам донео несрећу у твоје ново гњездо, мајко-немајко! Што ниси никада никога питала за мене, пренели би нам људи? Не знаш ти како је када те непозната жена у својој кући нахрани, пита је ли ти хладно, прати у школу и дочекује, а знаш да негде живи она која те родила, и не пита се како ти је самом у свету, брину ли о теби или те туку? Мали сам био, мајко! Мали сам и остао, кад год би другару у Беч стигао пакет и писмо од мајке. Кад год бих видео тетку како грли Зору и Миљу. Кад би из школе изашли по мраку, па сваког друга чека отац или мајка, а мене само пут и шума, мрак и Радова брига. Како си могла да се радујеш, да живиш, да правиш пројару или сириш млеко? Како да играш у колу, да певаш на свадбама а да не знаш јесам ли ја гладан и жедан, имам ли шта да обујем и обучем, како ми је самом? Како да те сада волим када си ме се одрекла? И како да те не волим када се ја никада нисам одрекао тебе?”
Кад све ово Ојдани у мислима изговори, Милан потегне хладне воде да угаси врелину у ребрима, умије се, изађе пред кућу да увије дуван. Чује само цврчке и шуштаје лишћа, хук ноћи и порођај зоре. На гробници свога детинства начинио је цветну башту. Дању сија а по ноћи сакупља аветиње и сећања. Па опет, кад погледа у вајат, зна да тамо снују две чисте душе, ником ништа скривиле, и матера, таква какву је и мрзи и воли.
Није једном ушла тихо у његову собу усред ноћи, да га покрије и целива у косу, поседи на столици у тишини. Милан једва држи очи затворене, правећи се да дубоко спава, и мило му, овако матороме, једва издржи да се не насмеши и да је за руку не ухвати. Јутром, кад устане, већ га чека погача, насечен сир и пршута, опране и осушене ствари. Ако му се трн завуче под кожу, мајка трчи са шиваћом иглом да извади. Ако ли подигне тешко, ето ње да прихвати други крај. Кад примети да се снуждио, дође па тихо седне поред њега и поглади му леђа. Помиње и девојке, која би могла да му буде пар, а он се онда смеје и замишља како лепотица са кофером одлази низ онај пут…Нађе нешто друго чиме ће забавити мисли.
Сестру и брата је прихватио као што је учитељ Миливој једном прихватио њега. Били су му драги, учио их је шта нису знали, покушавао да обоје извуче из оклопа срамежљивости. Ни једно ни друго није се могло дичити памећу какву су имале Зора и Миља. Милана су гледали са страхопоштовањем, слушали сваку његову реч. Чуо их је Милан кад се домунђавају:
“А да питамо прво, бату?”
“Иди ти питај, мене је стид.”
“Нећу ја, ја га питах ономад…”
Чинило му се да је Јелица бистрија а Станоје бољега срца. Њихову кућу нису помињали, видело се да им имање подно Вијогора лечи душу.

**

“А помињу ли ови твоји да би се кући вратили?” – питала га је и Мара, кад им беше свратио у госте.
“ Јок.”
“ Шта ти мислиш, Милане? Да с’ Ојданином дјецом дијелиш очевину?!”
“ Ништа ја нећу да делим.”
“ Погледај тетку, хајде да разговарамо као људи. – Мара принесе кафу и уштипке премазане џемом – Могу да разумем; дошла ти је матера, покајала се, ко зна шта напричала, и ти си поверовао. Не кривим те, и ја бих да сам на твом мјесту. Мајка је то. А онда ти на грбачу навукла Андријину дјецу, кући оставила његовог првенца и наследника, што ће са стричевима имање да дјели. Ово двоје…Боже ме опрости, као да им нешто фали. Девојка и некако, ал’ момак! Он је већ за женидбу а као дијете. Шта ћеш ти с њим, јуначе? Шта ћеш са својим животом? Овдје нећеш остати, знаш и сам. Ниси ти за село. Зову те у службу, отићи ћеш. Ако, благо тетки, заслужио си. Да се онда ожениш, своју дјецу и жену да гледаш. Тако је ред. А Радово ћеш Станоју са поклањаш? Да је само Ојдана, па ‘ајде – де…
Не верујем јој, Мићане. Опрости тетки, не верујем јој ништа. Можда сам грешна, ама…”
“Знам, тетка, знам. – Милан устаде са столице нервозним покретом – Мислиш да ја немам сумње? Мислиш да мирно спавам? Ал’, шта ћу, цео сам је живот чекао. Нисам баш овако замишљао, али једно су снови а друго збиља. Да л’ сам јој опростио, не знам. Јесам ли заборавио? Нисам. Час ми је топло око срца што је крај мене, час ме студен ухвати. Не знам ни сам… Нек прође још који месец па ће већ нешто да се реши… Сећаш ли се кад нам је деда своју истину исповедао? Мислили смо да је убио човека, ал’ нисмо га гледали као убицу. Свили смо се око њега, заштитили смо га. Сећаш се?
Наш је био, разумели смо. Исто ти је са мном и са Ојданом.
Знам да је она туђа мати. Ал’ родила је и мене, одгајала ме. За тебе може да буде кучка, имаш право на то. За мене не може. И да је најгора, другу немам.
А за очевину не брини, ја сам то већ решио где треба. Ако се мени нешто догоди, Миља и Зора добијају једнаке делове…“

**
Ојдана је брзо и болно старила. Друга година како је код Милана а чини јој се ни месец прошао није. Мирно спава а немирно се по авлији креће. Није она мислила шта ће бити сутра нити је Јелици и Станоју желела комад Радове погаче. Само да су мирни, да их нико не туче. Надала се Јелицу удати, долазио је шумарев син да ју проси. Да види с Миланом па да је дадну. А Станоје…Није још казала деци да је долазио млађи девер, тражио Станоја да се врати кући. Рече јој да ће га он чувати од брата. Делиће се, право је да и он своје добије, па нек чини шта му воља. Даће му и десет оваца, имаће нешто шуме. Заклео јој се да ће му бити наместо оца. Мислила Ојдана шта да ради, у Станоја је мисао као у детета од дванаест година. Она није имала како да га храни без Милана. А првенцу није замерити да сутра рекне Станоју да га нема чиме издржавати. Мајчино срце као да се у недрима удавило. Свако јој је дете било рана. Ниједно није било сасвим њено. Залуд је Милана неговала, осећала је да му је далека иако се трудио да јој то не покаже. Није више дете од седам година, а она га тако гледа. Мислила ја да настави где је стала, ама ово дете је човек, сам стасао. Надвисио ју је а она томе сведок није била. Једно је радовати се у тишини што чујеш да ти је дете на понос а друго кад се суочиш с њим, одраслим, друкшим, далеким. Милан је био госпоче. Онај тамо, исти отац. Бесан, љутит, набусит. Све да је по његовом. Срца није имао. Јелица заплашена, покорна. И оно мало враголастог батине су из ње истерале. Станоје, мука мајчина, одувек је за другом децом заостајао. Изгледом крупан, а умом много млађи од година. О њему се морало бринути.
„У бунар ћу ја. Или о грану. Да се тамо вратим, што сам онда долазила? Нико неће да штити Станоја, имају ђевери своју децу. Мало ће проћи, опет ће га брат мучити. Можда му и имање узме. Да остане овде, кад се Милан ожени, шта ће му немоћан брат? А добар је, не би он Станоја никада оставио гладног, него, право ли је то? Од Милана само узимам, а ништа му не дајем.“

**

У лето 1940. године, Јелицу дадоше шумаревом сину. Лепу је свадбу Милан сестри направио. И мираз је дао. Нешто донесоше и из Андријине куће.
Станоја Брацо узе да чува стада газдама по планини. Плаћали су му. Не много ал’ довољно да допринесе у кући. Милан је одлазио у Београд, па се враћао. Говорио је да иде неким послом, мајка није много ни питала. Чак и Мара поче да долази, са Ојданом да разговара. Омакне им се понекад па се и насмеју.
Рат их затече кад су се таман смирили и кад је све на своје долазило.
Учитељ Миливој, већ времешан ал’ мудар човек, често је долазио да са Миланом разговара. Затварали би се у кућу, а када би га Милан пратио, Ојдана би видела да је намрштен и забринут. „ Шта ће бити, сине?“
„Не знам, мајко. Рат је, свашта може да буде. Две војске имамо, као да нам је мало било што у првом рату изгибосмо онолико.“
„А шта ћемо, ударио опет Швабо.“
„Ударио и на јаче, па они погнуше главе. Само смо ми паметни. Храбрији, ха! Не храбрији, мајко, само луђи. Опет ћемо улудо гинути, само сада за туђ рачун.“
„Ћути, синко, да те ко не чује!“ – молила га је тихо Ојдана.
Џаба, чули су га. Многи су га чули и у селу, и у Ужицу, и у Београду.
Како је рат одмицао, обе су му војске долазиле у авлију, и краљева и Титова. Тражили су јела, пића и конака. Он би се само померио у кућу и показао руком на авлију. „На, носите!“

Негде пред саму јесен, дође до њега абер од учитеља Миливоја да долазе партизани. Чули су да је и четнике хранио, судиће му. Боље да узме пушку и да пође с њима.
„Нек су проклети и једни и други. Нећу пушку, ничију.“

На тавану начини себи лежај, Ојдана му донесе све што је од хране било у кући. Ако дође војска и пита за њега, треба да им каже да је отишао некуд, није рекао где.
Два дана и три ноћи Милан са тавана није силазио. Трећега дана зачу бат многих корака у авлији. Дошли су.
Укочи се Милан у свом скровишту, не мрда. А Ојдана на себе не личи, у очи гледа онога главнога и лаже да јој син није ту. Глас јој не задрхта. „Лажеш!“ – викао је тај, главни.
„Лажеш, наћи ћемо ми издајника! Такви што су у Бечу живели најгори су непријатељи и шпијуни. Изрод“ – Милан је слушао с гађењем. Претпоставио је био да би могли кућу да претражују, та је смислио да скочи с тавана на ону страну где је шума најближа. Једну је даску само прислонио уз друге, таман да се провуче.
На команду, војници се растрчаше по кући. Милан је гледао напрегнуто како тројица одлазе до вајата, траже, гледају, па викну да га тамо нема. Чекао је да се удаље.
Када му се учинило да је прави час, скочи у траву, подиже се и потрча. Наумио је у планину, да нађе Станоја. Даље ће смишљати шта да чини. Трчао је тихо, колико га ноге носе. „Мајка ће бити добро! Неће да је дирају.“ – мисли су му биле испрекидане. То мало парче авлије до шуме учини му се огромно. Никад стићи! Срце му је тукло у ушима: само да га ко не спази!
-„Стоој“ – зачу из далека.
„Још корак или два…Још само мало…“ – саплитао се док убрзава. Чуо је како се пушка репетира. У трку је погледао у небо, као да тражи помоћ или опроштај.
У исти мах зачу пуцањ и оштру вику:
-„Бежи, стара! Склањај се!“
Зачу и Ојданин глас, висок, као да запева.
„Трчи, сине! Брже, брже! Трчи, Милане мој!“
Већ се дохватио шуме, кад се на мах окрену ка авлији. Сва му крв забубњи у глави. Мајка је лежала лицем ка земљи. Са главе јој је спала марама а проседе густе кике расуле се по трави. У њој више није било живота. Истрчала је пред пушку, да грудима дочека куршум намењен Милану.
„Трчи, сине!“ – одјекивало је за Миланом, као да му шума мајчин глас чува и изнова понавља. Трчао је, обливен сузама, трчао уз планину, очајан.
Мајка је дошла.
После толико чекања, мајка је дошла по њега. Не да га води, већ да га спаси.
**
Педесетих година прошлога века, подно Вијогора могло се стићи и аутом. Малобројни сељани који се још не бејаше расули по варошицама и градовима, у чуду су гледали двојицу непознатих у оделима, како остављају возача и ауто пред црквом па се пешке упућују путем ка шуми, према имању Рада ‘Ерцеговца.
„Који су ови, богати?“
„Откуд знам. Да нису из Партије? А шта ће горе“
„Враг ће га знати…“
Ходају она двојица, један крај другог, успут се јављају сељанима. Кад дођоше до Зорине куће, она истрча, заплака се, загрли се са старијим. Викну неког у авлији. „Хајде, дошао нам Милан!“
**
У авлији Рада ‘Ерцеговца скупила се Зорина родбина. Изнели столове и клупе, испекли јањца. Чекала се Миља са својима, и Јелица, да стигне од Ужица. Док су домаћи били ужурбани око софре, двојица мушкараца стајала су крај усамљеног гроба на оној страни где почиње пут около шуме. Са малога споменика гледале су их стидне очи младе жене. Само су ту слику имали да метну. Ојдана, када је била девојка. Једина остала на крају да мртва чува Миланову очевину.
“ Мајко…Ево смо ти дошли Станоје и ја. Заједно смо, далеко, у Америци. Опрости што не дођосмо раније, а мени… Праштај, ако можеш, и хвала ти… ”
Низ образе оба мушкарца сливале су се сузе, а мајка, са оне слике, смешила се на обојицу. Она им је живот дала, за њих је и живот дала.
Каква год да је, мати је.

-крај-