Силвана Лазић Алексић: Забораву

Не дам да навучеш плашт прошлости на моја сјећања срећом шкропљена, и носи своје погане руке што даље од мојих успомена.

Поскидај паучину с дједових бразда и носи прашину из мога села, не дам воденицу, амбар и собицу фрулу овчарску ни стада бијела!

Откуд ти уопште храброст да дођеш да крадеш дјетињство, стазе и ријеку… Иди што прије не дам ти ништа… Ни стару шљиву, ни дуд, ни смреку…

Не дам ти колијевке ни плач дјечији косце на њиви што зором косе, не кради погани, још село живи не дам ти опанак, ни ноге босе.

Имаш ли образ непозван гдје ћеш?! Не дам ти славу, не дам три прста… Откуд ти право да маглу бацаш тамо гдје стоје све крст до крста!?

Што стављаш рђу на срп под стрехом? Што сијеш паучину, коров и грање? Још сањам класје, сноп …жеталице… Џакове пшенице и ковртање…

Не дам ти оканицу, ожег ни шаргију знам да их скриваш, залуд ти труд… Не дирај љетак не дам га времену. Свога се само одриче луд.

И залуд црвицу шаљеш да гризе греде мог дома …за ткање стан… Још памтим огњиште и поњаву шарену залуд ти све…рђав ти план!

Не дам ти љета крај ријеке Босне ни зиму љуту што лице штипа, ни дане срећне ни оне тужне ни змију шарку што отров сипа!

Препреке правиш, стазе нам скриваш… У грмље претвараш дјетињства цесту… Ал када Света осване Петка сваки пут води ка истом мјесту.

Не дам ти гробове, ни прадједове… Своје поријекло ко знамен носам. Не дам ти ништа и знај гдје год живим; Ја знам одакле сам и знам ко сам!


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО