Те је ноћи од Милана сан бежао, а умор га морио. Устајао је, палио фењере, читао писма од другова из Београда и Беча која су му стизала на учитељ-Миливојеву адресу. Увек би га забавиле новости које су му описивали, ал’ ноћас – јок! Ухвати га чамотиња, отежа му самоћа. Чуо је сваки шум напољу, чинило му се да неко корача авлијом Радовим тешким корацима. Како заклопи очи спопадну га сећања. Отац који га насмејан носи на раменима, деда док прича приче или му сипа јело у плехан тањир. Зора која говори: „Идемо!“, Миља док се кити венцима од ливадског цвећа.
И мајка, када га ноћу обгрли око паса и шапуће му како ће видети света. Можда су га само узнемириле вести из Европе где се опет осећа мирис барута. Она жена што га походи…
Знао је Милан ко је то. Како да не зна? А шта хоће после толико времена, Милан није могао ни да наслути. Нит је био љут, нити је ликовао. Само туга и немир, чудно нестрпљење вукло га је да чека свитање отворених очију. Заспа са првим одсјајем зоре…

Пробуди га сунце, давно одскочило над стеном што у небо удара. Глава му је била тешка док се пљускао леденом водом, измивао врат и широка прса ‘ерцеговачка. Толико је посла себи задао за данас ал’ би му јасно да ништа неће моћи да уради, осим да чека.
Чекаће.
Око ручка, док је секао куван кромпир и парче јунетине, као кад беше дете, разгрну завесу И погледа низ пут. Она жена стајала је тамо, у подножју, где је годинама очекивао да ће видети мајку како се враћа по њега. Сузе му ударише на очи. Шта је ово дочекао? Своју дечачку срећу или нову муку? Гледао је, не могавши да се помери са тврде, дрвене столице. Она би коракнула навише, уз пут, па застајала. Враћала се, па опет кретала. На глави јој тамна марама са беличастим шарама. Усред лета, на ногама дебеле, црне чарапе. Ниска, ситна. Ако је она, Милан је се такве не сећа.

Наједном скочи, онако уплакан дотрча до тарабе, па се наслони , ухвати рукама натруло дрво. Жена је и даље стајала доле, у хладу шипражја, руком намештала мараму или се само држала за чело. Нова магла од суза замути му видик, изгуби се свака година туге када је овде растао сам, уз деду,, сваки дан радости када је у школи био хваљен и од професора поштован. Нестаде љутње, оне потмуле усамљености под грудима, нестаде и навике на самоћу.
Понесоше га ноге низ пут.
Викну: ”Мајко!”
Жена застаде, заљуља се. Пригрли танко грмово лишће, другом шаком покри уста. То су биле исте очи, крупне и округле, попут Миланових, упале у измршавело лице, окружене танким, дубоким борама. Као да у трену хтеде да побегне, погледа лево и десно, па опет врати поглед на младића у белој кошуљи и панталонама “на ивицу” који је трчао низ пут, ка њој.
“ Мајко! Чекај…немој бежати!” – допре јој до ушију и расплака је горак самопрекор, потону под плимом кривње и кукавичлука. Заслужила је да је пљуне, то би јој лакше пало, од овог грленог дечачког јаука:
“ Мајко!”
Раскрили руке, ал’ оне саме падоше уз бедра, без снаге у мишицама. У вуненим чарапама осети ледена стопала. Закуца у њој девојачко срце, када је истим овим путем Миљан са сватовима довео у кућу, да буде домаћица и газдарица, да са руком у руци дочекају старост. Миљан који ју је волео, кога је и она волела, због кога је рекла оцу да ће се обесити ако је њему не дадну.
Миљан, са којим је загрљена ноћима бдела уз колевку, док су заједно гледали чедо док спава, њихову љубав оживелу, продисалу.
Колико га је само пута дозивала , у немоћи клела што је погинуо, па се кајала и пред иконом молила за опрост. Врати јој се младост, мртва, немоћна. Оно је била њена кућа када је срећа пунила ово срце што се сада не умирује у грудима.
Наглас је плакала пред својим сином Ојдана, туђа мајка. Ово дете доброга срца, што на лицу носи њене очи и њене усне, пуне, помало извијених углова, скупљало је мајчине сузе у своје дланове милујући јој лице, кроз шапат тешећи њу, која га је оставила без сажаљења, мислећи да другачијег пута нема. Учини јој се да јој је дошао последњи час. Дах јој се скрати, заболи је у грудима, разли се мучнина по раменима и пронесе по читавом телу. Па рикну у њој дивља вучица, онако нејака и полусвесна зграби Милана обема рукама, спусти му главу до усана и целива му бујну, замршену косу ситним целовима.
“ Узми, сине, ђедову пушку! Узми па ме убиј као кучку, боље нисам заслужила. Отерај ме, испсуј ме. Питај: “ Ђе си, несрећнице, досад била? Што ме не поведе? Што ме остави као да ме ниси под срцем носила? Не, не питај, овим ме рукама задави, ево овде, овим лепим рукама – љубила му је руке док је булазнила – И нек ти жао не буде, душу огрешити нећеш!”
Кроз шуму се орио њезин лелек, откинут од душе која се годинама каменила, ал’ се скаменила није. Густо грање гутало је тужну запевку, да се не пробије чак до села, да се радозналци не окупе. Никога није било, осим зреле траве, глогиња и крошњи да виде како се ситна жена упиње на прсте да обгрли високог младића чија су се крупна рамена тресла а зној пробио лан од којег му је била скројена кошуља. Његов је плач био гласан грцај детета, а њезин…молитва без опроштаја.

**
“ ‘Ајмо, мајко, у кућу, па ћемо причати. Упекло сунце, мора да си жедна. Хајде, само се смири, нек си ти мени дошла…Добро је, добро…Немој више…” – Милан је грлио Ојдану која би се на сваку његову реч опет наглас заплакала.
“ Немој, сине, нисам заслужила, стид би ме живу појео. Хајде да седнемо онамо, у хлад. Имам у торбици воде и савијаче, и теби сам понела. Носим ти сваки дан, ал ме срам да зовнем. Постојим мало па одем, све велим, сутра ћу се одважити. Чекај, лепе су ти те панталоне, нове – Ојдана је отпасала кецељу и прострла је на траву – ево, седи овде.” – ужурба се да извади савијачу и сир, чинијицу са киселим млеком, једну кашику увијену у чисту крпу. – “ Није нам ‘рђаво ни овде. Хајде, узми мало. Ево и воде…”
Милан је послушно јео шта му је Ојдана нудила, иако му је грло било пуно суза, стегнуто. Шта је натерало његову матер да га се сети после толико година?
У срцу је осетио да је опростио. Још оног дана када је отишла с Андријом, опростио јој је. Било је довољно само да дође, да га види и загрли. Ништа друго и ништа више.
Несхватљиво је срце у живога човека. Учине му нажао, сломе га, а оно опет зацели, закуца за надом. Слажу га, преваре, а оно опет тражи коме би веровало. Издају га, разбију на комаде, а оно се само залечи и закуца за новим даном. Испод све љутње, ината и заборава, оно чува мекоту опроста јер ће само тако, када се испразни мешина неправде која га гура ка грлу, опет да дође на своје место.
Уједу га, а кад им се иступе зуби, оно их опет прими под окриље.
Срце у човека није начињено за немир, за гордост. Тиме се само брани када му науде они због којих куца. А онда чека, живо и рањено, да се звери покају па да му опет заличе на ланад. Ко га рани, само тај може и да излечи.

Ојдана је седела уз Милана и говорила, као на исповести:
“ Мислила сам, кукавна, да тако мора. Говорили су ми да је удовичка судбина таква, свет не прашта да се са свекром живи у авлији. Дете се, рекоше, оставља на огњишту његовога рода, не води се у туђу кућу јер га тамо нико као свога неће гледати. Биће слуга. И кад се друга деца роде, неће моћи за исту софру. Тако су ми говорили у моме роду. Нашли ми прилику, да не увенем сама. Рекоше да нисам ни прва ни последња, помињаше које су се све удовице преудале и децу остављале, бабама, теткама. Ја поверовах да другачије не може. Зажељех се живота, проклета била! Не помишљах како је детету без матере, па да је у златноме двору остало! Теших се да те Раде и онако не би дао, уместо да се досетим: због мене је то учинио, да ми пружи слободу. Ничег се ова луда глава не досети, све док не прођоше године и док не показаше да нема нове Ојдане нити новога живота. Слушаш ти свог чо’ека, ал знаш да он добро не чини. Знаш ли да имаш два брата и сестру? Е, да. Имаде у Андрије матер, она је једина право учинила, никада ме није прихватила. Не што сам удовица за момка пошла, већ што сам тебе оставила. Добра је била жена. Није ми дала да заборавим. Од оног дана кад си долазио пред авлију, сви смо се из сна пробудили. Тек тад видех, бена бенава, колико ми ти тугујеш и за мном патиш. Тада се и ово срце побуни против луде главе. Андрија је био бесан човек, сине. Није хтео ни да чује да ме пусти да дођем, бар да те видим. Није ми из куће самој давао. Пио је, није се трезнио. Има пет година како је умро од пусте ракије. Хвала му само што ми је тако пијан вести о теби доносио:
„Оног твог у школу послали у Београд. Веле, најбољи ђак.“
„ Ене! Онај твој у Бечу, на високим школама. Помињу га и у Ужицу. Да се поносиш како су га други одгајали.“
Ја се радујем, све се Богу захваљујем и свеће палим, чекам да деца одрасту па да се обесим. Шта друго? И тако, сине. Одрастоше деца. Старији, исти отац. Бесан, прек. Никог не воли, никог не слуша. Туче и брата и сестру. На мене руку подигне, па је спусти. Пије и он, као отац што му је пио. Ово двоје млађих су другачији. Откад су сазнали за тебе, траже да им ноћу, кад легнемо, тихо причам какав си. Силазили су кришом у Ужице да те виде кад су те пратили у Београд, у школу. Вратили се срећни. Кажу: „ Мајка, знаш какав је леп! У лицу, као Јелица!“ Јелица ти је сестра, обоје на мене личите.
Поћута мало, искрши прсте у крилу.
Милан је пажљиво слушао мајчину исповест. Некад би га заболело, некада би само уздахнуо. Свако своју казну плати, знао је он, ал би му жао.
„Где су они сада, мајко? Што их ниси довела?“
„ Чекају ме доле у селу. Сваког дана дођу са мном. Па, стид их је, не позањете се. Можеш их отерати, ко би ти замерио? Ја сам дошла да те молим…да их примиш код себе. Не бих ја никада ништа тебе молила, него…Бојим се, много их туче брат. Обоје морају у њиву и са овцама, а не даје им ништа, само мало савијаче и комад сира да поједу, навече и изјутра. Ако имаш где, нек раде код тебе. Ја ћу вам сваког дана доносити ’ране. Нек ти не буду брат и сестра, него радници. Он теби не сме доћи да их тражи назад. Јесам га родила, ал душу ми је исцедио. Ако, то је моја казна. Жао ми ове деце, преплашени су. Ако може, бар нек презиме, а на прољеће да обоје траже посао у надњицу. Да ти не сметају…- опет заћута – Опрости, сине. Није требало ово да говорим. Ко се теби нашао кад си остао сам? Нико! Опрости. Ја бих, ако ми дозволиш, понекад дошла до овде да поседимо и попричамо, ако ти треба робу да ти оперем, јело да направим…или ништа, само да те видим. Ништа није моја заслуга, ал срце ми је поносно на тебе. Ни сама не верујем да сам ја такву силу родила.“
Милан устаде са мајчине кецеље, отресе траву са ње. Окрете се према шуми, набра чело.
„ Овако ћемо… Идите сада кући, све троје. Довече спакујте најнужније. Чекам вас сутра, чим се раздани, доле у селу, код цркве. Код мене ћете. И они, а богами, и ти. Има места кад има својте.“

наставиће се…