Зора је од тога дана чешће походила имање поврх села, водећи са собом и Миљу. Мајци је говорила да су сада деди најпотребније, и не само деди већ и Милану који је своју тугу спаковао као крштевно платно на дно шкриње и прекрио Радовом тајном.
Деца су се често састајала и изнова препричавала мрачну дедину причу. Тамо где је било рупа додавала су маштом скројено сукно, тврдо и огрубело као што је била и Радова тајна. Повезана у ћутњи, одрастала су брже и учили да шапућу. Нико не сме да сазна! Раде се на то можда и смешио испод густих бркова:“ И да сазна, дјецо, нема штете. Иста је робија и у срезу и у глави.”

Најстарија, Зора, на прагу девојаштва, била се чврсто решила да и она, као прабаба Мара, учини јунаштво, мада никоме није говорила.“ Можда је тај Илија жив. Оженио се Стојаном и у овом часу имају шесторо унучади. Наш Раде кажњава сам себе тиме што носи кривицу на срцу која се није доказала“ – говорио је њен отац Брацо. Зора се зарекла да ће једном отићи у Херцеговину да испита шта се догодило и како се завршила Радова најтежа ноћ.
До тада, имала је она једно ближе нечовештво да исправи. Увукло јој се у главу, па ће пући. Ближи јој се осамнаеста, већ у кући шапућу о њезиној удаји, а она још има недовршеног посла. Гледа Милана, прати му сваки корак и поглед. Да се њена мајка преудала, Зора би џумбус направила! Милан је другачији, он гута своју тугу. Често се осами, чита некакве књижурине, и вазда би причао о земљопису, наукама, руским избеглицама, Боже ме сачувај, и о политици запиткује. Учитељ Миливој каже да ће од њега постати интелектуалац, да га треба дати у гимназију, па онда и на веће школе. Зора се, опет, плашила да не скрене памећу јер поставља наглас питања на које нико не зна одговоре. Бежи у науковање, чак и када отера овце на испашу или помаже деди да их остригају. У вајат још увек не гледа нит том страном пролази. Спремала се да кришом иде до села у које се удала Ојдана и моли Бога да је сретне по малама. Морала ју је својим очима видети. Повела би Миљу и Милана. Нек својим очима види како му живи мајка.
„Нећу!“ – Милан је поскочио када је чуо сестрин предлог. “ Шта има да се види? Туђ дом, туђа срећа. Нисам јој био добар, сад има кога да води за руку. “
С годинама се помирио са данима без мајке, ал кад год га ухвати туга или радост, он се увуче у собу и кроз прозор гледа низ онај пут. Кад се наљути или га стисне усамљеност, разгрне завесу па му се чини да ће је угледати како хита узбрдо, према кући и маше му, насмејана. Нека поведе и тога брата, Милан би се и њему обрадовао. Па кад се тргне из будних снова, отрчи код оваца, загњури главу у топло руно да се исплаче. Овце ћуте, мирују.
Осети живо биће тугу другог живога бића, па тишином саосећа.
Зар да иде он њој, непозван? Као лопови да се шуњају око њезине куће. Шта ако је види лепу и веселу, шта ако се увери да га је заувек оставила? Коме онда да се кришом нада, како без те наде да живи?
Било је дана када се ране нису отварале. Навикне иксан на сваку судбу, и кроз сузе се зарадује животу. Такав је скројен, мало од анђела, мало од звери, моћан да од најдубље ране начини само ожиљак. Како би другачије преживео толике ломове душе што се од рођења до гроба небројено пута уздигне и опет поломи?
Кад се пронесе вест да је Ојдана још једно родила, у Милана се онај сан о њезином повратку распрши, поста далек и немогућ.
“Ајмо. – рече једаред Зори. Да се суочи са њом, па нек се сан сам сахрани.
**
Дуго се ходало до Ојданиног села. Прелазили су се брегови и долине, улазило се у густу, мрачну шуму, сретали радознали странци. Кад угледаше прве куће, Милан застаде. Срце му се разлупа, дланови ознојише. Помешаше се страх и понос.
-“ Шта је? – обрну се Зора.
-“ Да се вратимо кући? Шта ћемо овде? Не знамо ни која је кућа. Шт аако нас види па се…сакрије?”
-“ Па, нека! Нек се сакрије. Знаш шта би то значило? Да је њу од тебе срамота. Ето, стално питаш: Шта значи ово, шта значи оно?
Да ти одмах кажем шта значи ово што смо дошли, па се ти наљути на мене ако хоћеш. Значи да ти треба да наставиш даље, а не можеш. Она ти не даје. Из далека те је стргла за руку и не пушта. Па ако те неће отпустити Ојдана, отпустићеш се сам. Мекан си ти, мој Милане, као памук. Да се моја Мара преуда, свако би јој вече долазила нав рата, живот бих јој загорчала. Кад може она мени, могу и ја њој. А ти се у себи, мислиш, јак си, мушко си. Епа ниси, ти си дете. Ја идем јер не трпим неправду, Миља иде јер је радознала, а ти…Ти идеш јер си бабе Маре праунук! Све на чистац, па куд пукло! Не може ти бити горе него што већ јесте.”
Милан прогута слабост и они наставише путем. Зора упита за Андријину кућу. Испаде да је близу. Ниска камена ограда опасавала је валовиту авлију. Замукаше краве из штале, а однекуд се зачу и тихи лавеж пса. Деца застадоше, једно поред другог. Угледаше мекан ћилим преко траве на којем је седело тродгодишње дете, чисто, у белој кошуљици и играло се крпеном лутком. Крај њега је старија жена прала некакву кацу, обрнута леђима од ограде. Из куће се чуо дечји плач а мирис укусног варива допирао је до места где су се деца укопала.
Гледа Милан ову домаћинску авлију, наслагана дрва, пун амбар, штале и обори. У даљини воћњак, питома земља. Мирише на женску руку која од камена дом ствара. Два лепа вајата, чврстих кровова и јаких дрвених зидова подсетише Милана на њихов оронули, напуштени, и дође му жао тог вајата, више него себе и деде. Осети да је био неправедан према вајату у којем се родио, уточишту и колевци једнога почетка, ма какав да је био крај. Овде, у овој авлији буја живот, титра мир, а он и деда Раде, свако са својом муком, један другог лажу да је све добро. Право рече Зора, нит где иду, нит куда стижу.
Из мисли га прену тиха песма, успаванка. На вратима се појави Ојдана, у шареној хаљини, гологлава. У наручју је носила уплакани смотуљак и певала му, да га умири. Милан је без даха гледао како прилази оном старијем детету, спушта се на ћилим крај њега, милује му косу. Нешто тихо говори, насмејана, румена. Ова млада, туђа мајка, беше ли иста она о чијем је повратку будан сањао безмало па сваког дана? Беше ли иста она што је њега привијала на груди, држала за руку, спремала му јело, водила у школу? Она иста чији му мирис још у носницама стоји и од тога мајчинскога мириса боли сваки удисај.
Она је.
Није.
Ма, она је.
Не, не може бити.
Туђа мајка што је и њега родила.
Осети да га сестре држе за руке, и по први пут откада је Ојдана отишла, својим шакама стеже њихове. Тако се Милан од матере опростио, дајући да га држи за руку неко други.
Наједном се ниоткуд с друге стране ограде створи бркато, љутито лице и заклони им видик. Андрија забректа:
“ Шта ћете ви овде? – у очи је гледао само Милана – “ ‘Ајте својим путем, одакле сте дошли. Види ти њих , у туђе авлије загледају! Знају ли вам стари где се смуцате?”
Милану се срце укочило а под ногама бездан отворио. Ојдана подиже главу и погледи им се сусретоше на пола пута од изненађења до суза. У том погледу Милан не прочита ништа друго до страх, ужас, запрепашћење.
“Мајко” – склизну му са усана.
“Нема овде мајке за тебе, мали! Како смеш да ми се около куће смуцаш? Чекај само да дохватим мотку…!
Милан није скидао поглед са Ојдане која је стезала једно дете на груди а друго уз сукњу и стајала, дрхтећи насред авлије. Она стара жена притрча, бришући руке о кецељу.
-“Немој, сине, грехота је. Немој га терати, не греши душу о сиротана…”
-“Има право да види своју мајку, ето!” – стаде Зора лице у лицем са Андријом. Само их је низак зид делио.
Ко зна како би се све заршило да се пре Андријиног беса не зауставише волујска кола на путу иза деце, и зачу се Брацов глас.
“ Оо, Андрија! Полако, земљаче, са дјецом се свађаш, није ли те срамота да ти после Шваба дјеца буду непријатељи? Оставио сам их да прошетају селом, дошли смо неким послом. Па шта? Нијесу ти у авлију ушли, само гледају.”

Зора није знала да је мајка начула њен и Миљин шапат, пустила их да иду ал је Брацу послала за њима. И Мара је хтела да се њезин синовац једном за свагда ослободи чекања. Хвала драгоме Богу те имаде Браца, таквога човека са великим срцем и још већом храброшћу да са њом, Маром – ‘арамбашом живот дели.
“ Ајмо, дјецо! Доцкан је. Пењ’те се…Добар дан Ојдана! Срећни ти синови!” – Брацо је силазио са свога места на колима кад угледа Миланова рамена која су се тресла.
Ојдана не одговори, погледа у мужа са истим оним ужасом у очима:
“ Нисам му ја поручила да дође, свега ми! Оба ми дјетета! Сам је..”
Милан се загледа у облак над воћњаком. “ Оба ми дјетета…” То је глас који ноћу замишља, глас који му говори да ће све добро да буде. Мајчин глас. “Оба ми дјетета…Нисам ја…”
Милан изгуби свест на Брацовим рукама.

Од тога дана, за Ојдану се сунце замрачи. Андрија није веровао да би се њен син усудио да сам дође пред авлију, нити је поверовао Брацу да је у њиховом селу имао каква посла. „Лепо су мени говорили да се куја са пашчетом не доводи у кућу. А ја, будала, мислим: Нека, слушаће она мужа. Спасићу је од срамоте да живи крај свекрва, даћу јој хлеба у руке, поштена да остане, да је путем не пресрећу којекакви и обаљују силом. Мислиш да нема тога? Е, женска главо! Нема која млада удовица није курва постала, све и да неће! Да само чујеш шта све мушкадија међу собом исприча! Нека би једва дочекала да се преуда у пуну кућу, све би укућане у руку љубила. А ти? Ти? Једино што сам ти тражио ниси могла да учиниш, пашче да ми не доводиш! Јеси ли га у планини оставила, гладног и жедног, или међу његовима, на имању које му припада? Ја да погинем, моја ђеца из ове авлије мрднула не би, да знаш! А ти куд хоћеш! Немој слинити, и не лажи ме више! Гледај ту дјецу. Ја ћу у другој соби ноћити. „
Остаде Ојдана крај човека сама, у оној соби где је мозак замутила и срце заборавом оковала. Андрија више није долазио к њој у постељу. Понекад само, да се испразни и искали. Од онолике ватре остадоше угарци, а Ојдана ништа више од жене упрегнуте у мајчинске и кућне послове. Погну главу, покори се. Тако је била учена од малена, и у њеној кући женско је слушало. Оно мало времена што је уз Миљана у љубави провела остало јој је као незаслужени дар, да се присети среће, и заслужена казна, да ту срећу за живота окајава.
**
Воз је каснио више од пола сата, таман да се учитељ Миловој исприча са народом који је некуд путовао или некога свога дочекивао. Живаљ се саплито о пакете увијене у грао папир, увезане канапом, које је ваљало однети својима, или по некоме послати. Сваком је ваљало кајмака и пршуте сушене на златиборском диму од мирисних цепаница.
Учитељ Миливој, свакоме познат и вољен, имао је савет или утеху , и оно његово надалеко помињано: „Имао си среће…“ јер је у сваком злу налазио и нешто добро, а то је народу вазда била додатна снага.

Милан је путовао из Београда где је завршавао Мушку гимназију, као један од најбољих ђака Златиборског среза. Учитељ му је нашао и стан код двоје стараца без деце, својих познаника, а њима је младић толико омилео да су кирију ретко узимали. Кад баш загусти, ето тад, ал је Милан увек с њима ручавао, и кад се има и када се нема.

„ О, Милане, умало да те не препознам!!“
Руковаше се као два добра знанца. Младићу је била седамнаеста. Израстао је, раскрупњала му се рамена. Очи му исте остале, округле, љубопитиве. У сивом оделу и качкетом на глави није могао да у срцу свога учитеља не распламса понос.
-„ Јесу ли сви горе? – упита Милан док су се смештали у волујска кола, да се одвезу до удаљеног планинског села.“

„ Горе, где ће бити? Зато те ја и дочекујем. Неће још дуго…Него, биће времена за жалост. Да ти испричам шта је Зора сазнала у Херцеговини! Навалила на мужа да иду, па да иду. И он попусти. Каже, нашла је то место Улог, обишла је и Морине где су се, према веровању, неки сватови заледили. Нашла је и кућу. Питала је старије људе које је сретала шетајући крај Неретве.Неки су се кроз маглу сећали Маре и сина јој Рада, неки нису могли да се сете. На крају наиђе, ако можеш да верујеш, на рођену сестру бабе Милице! Она је нешто млађа, сестру слабо памти, ама се обрадовала роду и одмах их кући одвела! Све је Зора морала да исприча о животу Милице и Рада, па је нешто и улепшала да жену развесели. Него, испоставило се да Илија није умро. Извукли га неки младићи што су се враћали са некаквог ашика под девојачким прозорима. Преживео је, и ником није испричао како је заиста упао у Неретву и повредио главу. Говорио је да је био сам, да му се нога омакла. И он је убрзо отишао негде пут Сарајева, жена није могла да се сети. Зна само да је његова мати причала како се лепо оженио и да мирно и срећно живи. Стојана се удала за другог, баш у њиховом сокаку. Ту је и данас, Зора ју је видела издалека. Забрађена старица, ко би рекао да су се око ње момци отимали! А баба Мара…Е, она је, вели легенда у селу! О њој се приче испредају. Како је била храбра, вредна, љутита а праведна. Њој су долазили да пресуди ко је у праву када се двојица у селу око чега замере. На питање где јој је син, одговарала је: „Тамо где сам га послала!“ Па ти види од какве си крви. Није ни чудо што ћеш далеко да догураш.“
Милан одмахну руком, а ипак се насмеши. Туга и понос смешале му се у крви.
„ А он? Паде ли му камен са срца кад се Зора вратила из Херцеговине?“
-„ Ништа није казао. Ћутао је, све у ону стену гледао. На крају само хукнуо: „О мајку сам се огријешио. Само о мајку…Отуда и оволике казне од Бога.“ Мара га је те исте седмице нашла без свести, насред авлије. Рекоше да му је у глави пукао некакав крвни суд, ал он не хтеде да остане у болници. Да ти кажем право, Раде се са Богом измирио и решио да умре. Не знам како ћеш ме разумети, ал имао је среће. Многи се, млади мој пријатељу, никада не измире, зато се и боје смрти, грабе да дишу по сваку цену. Немоћни, стари, болесни…Нека је и с муком ал да живе. Није тачно да је живот мио ма какав био, човек и не зна да ли је смрт крај или почетак, само претпоставља. Ствар је у томе што немају сви среће да отплате дугове што их кроз живот свесно или несвесно начине. Чини им се да им је жао живота, а у душама им немир, страх. Тај страх од греха, уписан дубоко у свест свакога човека уствари је страх од смрти. Ко се врати на место одакле је кренуо, у срцу зна да му је време за полазак. Тако је и Раде среће имао.“
На постељи, главе потопљене у меко узглавље, лежао је горостас Раде ’Ерцеговац, мирнога лица под седим брковима, склопљених очију и слабога даха.
Милан затече своје најмилије сакупљене око дединог лежаја.
-„ Дошао нам Милан, тајо. Чујеш ли?“ – Мара се негнула над очево лице.
Очи се отворише, испуцао длан се помери, као да дозива. Унук седе крај деде, ухвати га за руку. Још је могао да говори, ал је штедео снагу.
-„ Дико моја! Чекам те да се поздравимо. Ћути, ништа ме немој тјешити. Нема се због чега. Моје се завршило, твоје тек почиње. Слушај ме…никакав аманет од мене немаш нити си шта дужан. Имање продај и иди за својом срећом. Земља је да нас истрпи док је ограђујемо и дијелимо. Није она наша, мој Милане. Земљу у срцу носиш, својим ђелима је по добру проносиш. Овђе гђе си се родио вазда ће ти остати корени, ал ти ниси пољска травка, ти си гранати храст. Пусти своје гране под чије небо хоћеш, твоји кораци нису у земљи већ у васпитању, добром срцу, поштовању поријекла и потомака. То сам ти хтио рећ’. Да школу не напушташ, ништа да не пропустиш што је теби дато, само да ово парче земље и куће не би урасло у траву. Овђе је био мој живот, а твој…Тек ће се казати гдје је.“
Рада испратише мирно, у сунчан дан. Спустише га поред сина Миљана, те се син нашао између оба родитеља. На опелу поп је говорио какав је човек био Раде. Знали су га по поштењу, по ћутљивости и храбрости. Не помену да су га се мало и прибојавали, кад не чује чудили се како то живи, мимо света и адета. Једно што изрече оџвањало је дуже него црквена звона: „Сам је отхранио унука Милана, на понос свима нама.“
**
Где год да је Милана Усуд водио, враћао се своме имању подно Вијогора. Изучи школе, а пронађе и посао па је добро живео. Добио је стипендију да школовање настави у Бечу, па тако, између Беча и Ужица, отрча му прва младост и он се не ожени кад су се његови другови женили. Млад је био када је плаћао мајсторе да му сазидају нову кућу и оправе вајат, замене све што се могло заменити, да заблиста нов, као да чека младенце да из њега живот начну. Тетку Брацу остави да управља имањем и стоком како му воља, он је новаца слао, да имају за шта год да затреба.
Кад почеше помињати да ће опет Швабо преко Србије, Милан се са много пртљага врати кући и настани између стења и шуме. Донео је своје дипломе и много књига, често силазио у село да са учитељем Миливојем и другим виђеним домаћинима расправља шта ће бити.
„ Ја да ратујем нећу, ако се не буде баш морало. Нема већег зла од рата. Рат дође и прође, ал завада коју донесе вековима може да траје. Ако ме ико нађе у оној мојој самотињи, нек ме воде.“ – умео је да се насмеје.
„ А да се ти пре тог рата ожениш, а?“
„ Де, полако. Кад задрхти срце, женићу се. Ради реда, нећу.“
Мислио је Милан да је ипак нашао мир, иако се о рату говорка. Тек када се вратио кући, схватио је да може уз осмех да улази у вајат и да се спушта оним путем што води у друго село, некада омраженим, проклетим. Видео је на свом путу много којечега, као што му је мајка говорила до ју је имао, младе а болесне, старе а саме, без иког да их послуша и подвори. Много се мука и јада нагледао, па му је његов живот, када уназад погледа, личио на казан са укусним месом и варивом, у који је грешком додато мало више горкога зачина, ал се сасвим лако може прогутати.
Што му за женидбу говоре, волео би и он, ал још није срео девојку која би му се под кожу увукла. Има времена, млад је. Двадест и осам, није то много година.
Увече је читао, а преко дана налазио себи послове. Учио је шта није знао, око куће и око оваца. Сестре су му долазиле често, обе удате, обе са децом, а он је био омиљени ујко што је увек хтео да се игра.
Колико се само среће створи тамо где иксан верује да је има!
Беше среда, можда и четвртак, када му се, забављеном послом, учини да доле, у подножју пута, угледа сенку. Испразни руке па се приближи, да боље осмотри. Тај пут се спуштао од његове авлије поред шуме, па онда нагло нестајао удесно, спуштајући се још ниже, до оног главног који је водио у друга села. Био је широк таман толико да прођу волујска кола, и засут ситним камењем, да се не ствара блато после кише. Тамо где завија иза шуме, згустило се грмље и понеко усамљено дрво.
Није му се учинило, доле, крај грмља, стајо је неко и гледао у авлију, ко зна колико дуго. Ал чим угледа Милана, побеже низ пут.
„Можда је неко залутао. Немам чега да се плашим.“ – помисли младић.
Сутрадан, опет. Сада се јасно видела ситна прилика, тамна на њој марама и блуза, на ногама црни гумењаци. Стоји, гледа и не миче се.
-„ Хеј! Ко си ти, покажи се! Треба ли ти шта, да ти помогнем? „ – Милан је силазио путем, док му се под срце увлачила студен и немир.
Прилика опет побеже низ пут. Док је Милан стигао до подножја, видео је само удаљену жену која брзо хода и не окреће се.
Као да тај ход однекуд препознаје…Да није нека проводаџика? Што онда не улази него ћути и бежи? Испитаће то…појави му се начас мисао коју је брзо одагнао. „ Још је нисам заборавио, нити ћу. Ал није ме хтела. Некад се огреши син, као мој Раде, а некад се и матера огреши. Као она што је мене родила…“

(наставиће се)