Бркати Андрија још је видао ране на стопалима што су му остале од пробоја Солунског фронта, када је без коња, уз преостеле Србе и француске коњанике ослобађао Србију од Шваба. Није био момак када се рат свршио. Вратио се старије душе, строжи и беснији него што је у младости био. Од оца је преузео имање и главну реч у породици. Тројица млађе браће слушала су га с дивљењем и страхом, а отац, питом, обогаљен страхом за сина, не успеде да задржи старешинство. Мимо обичаја, пресели се са женом у вајат док кућу препусти Андрији. Није се много зачудио када им Андрија саопшти да ће довести удовицу. Млада је и покорна. Понудио му је њезин отац, потајно, да се не рашчује. Ојдана се зове, остала је сама са мушким дететом и свекром у авлији. Имање им је горе, према Вијогору, поврх села. Отац се за шћер боји, срамота је да тако тавори у вајату, без својега човека а свекар у кући, још држећи.
Андрија је Ојдану видео када је долазила мајци и оцу, допала му се. Није могла да има веше од двадесет пет година. Витка, румена, тешких чарних плетеница. Дете га није интересовало. Не може! Хоће он своју да има, нека њега код ђеда. Ојдана ће још петоро родити, а овога првог, заборавиће. Тако ил никако!
Прво дете зачео је у првој недељи када је Ојдана ступила у његову кућу. Жељан женскога тела, сваке је ноћи побеђивао њезин стид, цепао кошуљу са њених груди, терао је да се под њим обрће свакојако, те се и она помами, залуде. Једва је чекала да се заноћи па да распусти косу и уђе у собу, да га чека, мами, излуђује. Матера се Андријина тихо крстила од стида док су се ноћном тишином проламала дахтања и сладострасни крици. Не омили јој се снаха. Нека је била вредна и насмејана, нека ју је и слушала, матера је знала откуда радост и поскакивање. Образи су јој се руменели, није Ојдану у очи гледала. Чик, реци Андрији ако смеш! Откада се кући вратио, то више није било дете које је она одгајала.
„ Боже мили, зар се ова дјевојка не досећа да је мати? Не мисли ли на сина којег је оставила? И мени ће унука родити, а хоће ли му бити мајка? Тешка ми је рана што и то детенце нису довели. Није то по Божјој вољи, није ни по мојој. Толику су сирочад људи пригрлили и као своје их одгајају, а у моју кућу уђе мајка-немајка.“
Ојдана беше заборавила. Страст јој је ослепела и очи и срце. Помисли понекад, па јој се учини да је њен живот у Радовом роду одавно свршен, толико давно да је почео да бледи. Милановог лика више није могла да сети, а кад би на сина помислила, под грудима није било дрхтаја. У сигурним је рукама, остао је на своме, поред ђеда и тетке. Ништа му неће фалити. Нек она роди, па ће ићи да га види. Андрија сада брани, ал омекшаће кад се роди његово.
У Ојдане не би велике памети. ’Нако како би јој рекли, она би тако чинила и веровала да је истина. У своје срце није завиривала. Док дрхти за Андријом, ништа јој друго мисли не дотиче. Можда је и Милан њу заборавио, умела је да се утеши.
Сина је родила лако, без муке. Муж ју је још увек са страшћу узимао. Слушала га је у свему и угађала њему и детету. Више њему него детету. Дочека лето срећна и слепа.

**
Раду рекоше у селу, када је силазио да купи соли и шећера. Човек који се неким послом задесио у Андријиној кући, заустави га и исприча му како је мајка једно дете заборавила а друго на груди привија. „ Ни да пита за Милана. Сузе ми овако матором на очи избише. Само баба, матера Андријина, испрати ме и упита како је Милан и како ти постижеш. Ао, Ојдана, Ојдана…Жени кад верујеш, гуја те уједе.“
Раде је само климао главом, без речи. Уз пут ходајући, издаде га дах те седе на лишће и наслони се на храст.
„Жени да верујеш…“
„Докле, Господе? – викну из свег гласа – Чиме још треба да платим, само да ми Милан грехе не наслиједи? Хоћеш ли и моју Мару, друго благо немам, све си ми узео? Немој ми Милана, немој ми њега, доста је…“ – заплака се Раде, кукајући наглас. Помињао је мајку, плитку Неретву, Умихану Ченгић и Мустајбега Лакишића свате, чича Станоја…Стојану. Као да губи разум, у глави му је бубњало а срце галопирало и поскакивало, као коњ под њиме, на путу за Вишеград…
Милану су рекла деца у школи. Један се насмејао и питао га за брата. „Чуо сам од старијих да ти је мајка још једног родила. Што побеле, неће бити да ниси знао?“ Узалуд је учитељ Миливој изгрдио дечака а Милана, бледог, уплаканог, сам одвео до Радове авлије, дете се од шока није повраћало. У авлији никог не затекоше, па учитељ остаде да с Миланом седи на поређаним стаблима спремним за цепање дрва за потпалу. Дуго је учитељ нешто шапутао, док се Милан коначно не расплака, док му се боја не врати у образе. „Само плачи, роде. Немој да те је стид, и ја сам плакао. Буде човеку лакше, душу очисти. Само се ти добро исплачи.“
Деда Раде се с првим сумраком усправан ал’ тром указа на стази.
„Хвала, учитељу, Бог те гледао! Да те нешто молим: нек Милан сутра изостане из школе. И још једно да ми учиниш: викни моју Мару или њезиног Брацу кад будеш пролазио кроз село, поручи им да обавезно сутра дођу. Нека поведу и децу.“
**
Изјутра је Милан поранио. Дуго је стајао на ономе путу којим је мајка отишла. Раде је гледао кроз прозор како дечак гледа низ пут као што он уме да гледа према Босни. Ништа неће видети, ал гледа. А онда узе камење и ркну један по један, далеко, низ пут. Чекао ју је да се врати, а она га је издала. Знао је Раде да ово код Милана није бес већ туга због издаје. Јуче ју је опет изгубио.
Ћутке су јели попаре и овчјег сира.
„Ти, деда, ништа нећеш да кажеш?“
„Хоћу, дико моја. Само да стигну тетка и тетак, све ћу да вам испричам.“

Мара је прва ушла у кућу, стегнутих зуба. За њом збуњен Брацо, па радознале девојчице. Раде им руком показа да седну и да ћуте.

„Тамо гдје сам се родио, у мјесту Улог крај Неретве, причала се једна легенда. Кћер богатог Хајдербега Ченгича са Загорја волела се с младим бегом Алијом Љубовићем из Невесиња. Отац ју бјеше обећао моћноме Мустајбегу Лакишићу, мостарском бегу. Када је овај сазнао да му се вјереница сама обећала младоме Љубовићу, у жељи да га понизи, тражио је да му за младу пошаље најбољег коња и слугу, и да на конак прими његове сватове када се са испрошеном дјевојком буду враћали у Мостар са Загорја. Куд ће, шта ће, Љубовић пристаде. Мустајбегови сватови, њих стотину, испросише и поведоше младу, ал их на повратку, од Улога преко Морине стиже изненадно невријеме. Снијег, мећава, хладан вјетар оковаше сватове и они, један по један, скончаше у леденом дану на Моринама. Преживела је само невјеста, Умихана Ченгић, јер су Љубовићев коњ на коме је путовала и његов слуга Усеин добро познавали путеве, па невјесту сретно довели ономе којем је суђена, бегу Љубовићу.
Испричах вам ову причу да бисте знали како се сваки гријех плати и нико Богу дужан остао није.
Ја сам одрастао уз мајку, отац је погинуо у једној од битака са Турцима које је водио чувени харамбаша Перо Тунгуз. Толико знам. Био сам мали када се то догодило. Били смо сиротиња, пили воду из Неретве која је поред Улога плитка и питка. Моја матера Мара никада није скинула црну мараму нити сам је икад видио гологлаву. Радила је за тројицу, спавала као пиле, увијек спремна да нас брани од несоја. Кад сам стасао, радио сам код чича Станоја, за надницу. Отада познајем овај крај. Нисам био голобрад када сам се загледао у Стојану, ал њени ни да чују! Куд ће јединицу шћер за сиромаха? Што су они више бранили, ја сам је јаче волио. Она ил’ ниједна! А Стојана…Ех, жене! Исту је наду давала и мени и још једном момку, Илији, за којег су њени хтјели да је дају. Илија и ја постадосмо љути непријатељи. Залуд ми је моја Мара бранила, претила ми да ће све да нас побије, па боље она на робију нег’ ја. Залуд ми је говорила како ме силно и тихо гледа Милица, прва комшика, девојче од осамнаест година, сиромашно као и ми.
Једне проклете ноћи, Стојана је хтјела да се поигра, па је и мене и Илију позвала на тајни састанак крај Неретве. Она није дошла, ал нас двојица се побисмо. Био сам старији, јачи. Узе ми ђаво памет, гурнух Илију у Неретву. Главом је ударио у камен, лице му се загњурило у плитку воду, а ја…Умјесто да га извадим и помогнем му, само сам стајао и гледао како му из ране отиче крв Неретвом. Прође ми кроз главу да ако нема Илије, Стојана ће се мени окренути. Стајао сам…док ме Милица није дограбила за руку. Пратила ме, сиротица. Одвукла ме до куће, пробудила мајку и све јој испричала. Мојој се мајци лице тада згрчило, укочило. Сломио сам јој срце што је само за мене куцало. Не часећи часа, она доведе коња, спакова ми комад хлеба и сира, посади на коња Милицу. Рече ми: „Пењи се, и бјежи чича Станоју у Србију.“ Нисам хтјео, почех да се освјешћујем. Хтједох да трчим до онога проклетог мјеста, па ако је Илија стварно мртав, да се предам. Ал моја Мара ми пуче шамар посред лица.
„Бог ће да ти суди, сине. И теби и мени. А сада одлази, да те овдје никад више не видим!“
Нисам загрлио мајку. Одјахао сам с Милицом. Овдје смо се настанили, изродили Мару и Миљана. О оној ноћи никада ни ријечи. У Улог се више нисам вратио. Не знам како је мајка преживјела, како је старост дочекала, ко ју је сахранио. Не знам ни шта је било са Илијом и Стојаном, ни чича Станоје није хтјео о томе да прича. Рекао ми је само једном: „За матер не брини.“
Грешан сам, дјецо. Најтежи гријех носим на срцу. Зато се нијесам кидао када је Милица умрла. Бог ми суди. Ни кад је Миљан погинуо. Бог ми суди. А сад…кад ми се једини мушки унук у муци срца бјесом пуни, морао сам вам рећи. Бојим се да нисам отплатио гријех. За тебе се, шћери, бојим. За Зору и Миљу. Мој гријех је велики, не праштајте ми. Ал да знате…Нисте ви криви. Мој Милане, дедина дико, ако сада желиш да ме презреш, спреман сам. Тетак ће те примити да с њима живиш, је л тако Брацо? А ти, шћери…ако можеш, праштај, ако не можеш, немој ме више звати оцем. И чувај се, тако ти Бога…“
Дуго се ћутало у Радовој кући. Деца, шчучурена једно уз друго, мучила су се са истином. Зет Брацо је зурио у ватру. Само је пуста шћер немо плакала, па кад је прошла бура у њеном срцу, приђе оцу и загрли га:
„Колико ли је теби сваки дан у ових три’ес и пет година био казна, мој тајо! Лепо је рекла баба, нећу ти ја судити, Бог ти суди.“
Па се окрену другима, строга и одлучна, као матера Мара што је била:
„ Ово што смо данас овде чули, нисмо чули. Одмах ћемо заборавити, јесте ли ме разумели?
Децо…све је деда добро рекао осим једног: његови греси неће ићи на вас. Коме затреба, помажите од данас, па док сте живи. Туђу срећу никада не кварите. И никада, баш никада немојте због љубави изгубити разум. Ти, Милане, можеш с нама, а можеш и овде остати, како одлучиш. Паметан си, паметнији од мене. Запамти, ти не носи грех твоје матере. Немаш се чега стидети, а да боли, боли. Није ово једина бол која те у животу чека. Што се пре навикнеш, пре ћеш је победити.“
Милан ја разумео каква се тешка борба овде одиграла, па се сам себи учини смешним. Шта је његова туга за овај дедин јад?
„ Остајем, него шта ћу!
… Да ручамо, деда мој, мој јуначе!“

(Наставиће се)

Јелена Миленковић