Када се Раде први пут попео више села, прошао кроз ретку шуму, па се пред његовим очима разлила зелена зараван која се попут троугла завршавала големом стеном што се, чињаше се, уз небо прилепила, знао је да је стигао своме суђеном дому. Овога пролећа навршава се тридесет и пет година како свакога јутра излази из простране куће усред авлије, загледа се прво у стену, па у небеса. Удахне резак ваздух, ослушне ветар да кроз њега чује далеки хук Неретве. Тридесет и пет година како је један завичај другим заменио, узноћио и уз Ђетину, и уз реку Тару, а још му у ушима онај хук, онај камен ‘ерцеговски. Од села чије су се куће згуснуле подно шуме, са великим авлијама и ливадама около земљаног пута, невелике цркве и уз цркву школе, делило га је близу три километра уз планину. . Навикао је Раде своје опанке да га одведу куд науми и доведу опет у ову самотну авлију. Када се заруди трава, и он ће да наврши седамдесету. Још му је бистар ум и гипко гломазно тело ал су му успомене све чешће надолазиле пред очи, те му се чинило да живи два живота у исто време. Доле, у селу, његова је ћерка Мара за доброг домаћина удата. Наденуо јој је име по својој матери, а с именом, као да се у њу свако бабино добро и лоше пренело. Хвала Господу, бар је Мара среће имала. Добар јој чо’ек, нема зарад чега да се брине. Две девојчице подижу, стотинак оваца чувају. Често му дође Мара, грлата у смеху и у свађи, донесе пројаре и овчјег сира, ал Раду ништа милије није од њене ведрине и шала којима сваку муку загрне. Од цркве мало ниже, на сеоском гробљу два гроба обилази на Задушнице и у друге дане, када му туга постане већа од душе. Једно је Милица, жена Радова. Десета је година како ископне. Од Васкрса до Светога Илије. Пропаде јој снага, очи јој се замутише од болова. У истој оној постељи из које је душу Богу предала Раде још ноћи, сваке вечери чекајући да Милица погаси фењере, па се сети…
Друго му је свежије, тешко као она стена под небом. Нит се помера, нит га убија, нити му даје да живи. Миљан, син његов, снага и узданица. Трећа је година како погибе на правди Бога. Попео се био да оправи кров на вајату, у којему је живео откако се био оженио. Гледао је Раде својим пустим очима како Миљану проклизаше опанци, како се рукама у очају за ваздух хвата, а очима пуним ужаса дозива њега, Рада, да га спаси. Пао је и главом ударио у камен, спаса му није било. Све је то Раде гледао. Трајало је тек неколико трептаја, ал је отац запамтио сваку сену, сваки покрет, онај очај на лицу када се смрт изблиза покаже. Из обамрлости пренуо га је снахин врисак и запомагање, посред срца ударио плач унука Милана којему мати не даје да изађе из вајата, а овај ‘оће, батрга се, оца да види и да му помогне.
Раде је сина на рукама носио до села, без гласа или суза. За доктора беше касно.
Миљана, момка од двадесет и осам година, испратише по кишном дану. Плакало је и старо и младо, само је Раде стајао без гласа, усана прекривеним седим брковима, усправан. Некима се чинило да клима главом стегнутих чељусти, као да се са Божјом вољом мири, да враћа дуг.
За Миљаном остаде удовица Ојдана, и Милан, дете од пет година.
Разиђоше се облаци као што се разиђоше и људи. Остаде Ојдана, уплашена, ојађена, да се скрива у вајату, под црном шамијом и још црњим мислима. На груди је привијала Милана, свога сиротана, шапутала му како су јунаци у рату гинули, како је срећа била када је за њима остајало мушко дете, да има ко на огњиште цепанке да додаје. Храбрила га је, причала шта је чула и видела, како је једном, пре удаје, са оцем силазила у Ужице и каквих се лепота тамо нагледала, па ће и он, Милан, кад одрасте и постане јак и велики да се спусти са планине, свет да види и да му се радује. На њене упале образе он би положио мале дланове и говорио озбиљним гласом:
“ Не брини ништа, мајко. Нећемо бити ни гладни ни жедни. Видећеш како године зачас прођу. Нарашћу ја брзо. Видиш како се добро наједем свакога дана, а и опанци ме већ стежу, деда ми је обећао друге купити. Ти, као и до сада. Нек нам буде чисто у кући, у спремљено јело на софри. А ја ћу брзо нарасти, ништа ми се ти нећеш мучити…”
Мину година, Ојданка одбаци црнину. Често је с Миланом своју родбину походила. Остајали су да ноће и увек нешто кришом шапутали. Није се Милану свидело то што му мајку путем загледају. Вртео се око ње, све је нешто запиткивао, држао за руку, налазио јој посла по авлији, па макар и да му венчиће од цвећа прави. За то време Раде је живео као и дотад. Сам у великој кући, забављен пословима, предвече би дошао до снахиних врата, поседео на прагу с Миланом на крилу, причао приче стварне и измишљене, слушао каква то мудра и озбиљна питања поставља његов Милан. Са снахом тек по коју реч размени, како је и био ред. Имање им само, нема около комшија. Снаха беше млада и лепа невеста. Он ју је од оца испросио, не гледајући има ли мираза. Миљан ју је волео. Ништа Рада друго није занимало осим да су му деца срећна и да по срцу себи одаберу. Знао је да га у селу још увек сматрају дошљаком. Звали су га: “Онај ‘Ерцеговац”, трпели га као што је он трпео њих. Сам је томе крив. Ни са ким није друговао. Помагао је тамо где је помоћи требало а сам никога није звао да се и њему помогне. Није никад о себи говорио, није се шалио, никада га нико није видео насмејаног али ни љутитог. Зазирало се од њега као што се зазире од сваке неказиване истине. Нису му ни мане могли да пронађу, ал ко врлину не показује тај је и врагу сумњив.
Кад Милана уписаше у први разред, читаву јесен и зиму мајка га је у школу одводила, враћала се уз планину, па опет по њега силазила. У њеној руци увек се нашла коцка шећера или свилена бомбона, да се Милан после школе заслади. Утопљени, крчили су снег грубим каљачама, с руком у руци. Толико се Миланова рука на мајчину навикла, да ју је и у сну за руку држао.
Кад пуче пролеће, Милану деда намести собу у великој кући. Има сто и столице крај прозора, мекан кревет, креденац и ормар. Да не учи у мраку вајата, да не кисне под трошним кровом.
“ А мајка? Нећу без мајке!”
Заболело је Милана што се мајка није бунила. Стезало га је око маленог срца што је све чешће пред њим поглед спуштала и што га више није водила у школу, нити га сачекивала.
Не сећа се Милан који је то дан био када се вратио из школе, а у авлији непознати људи и волујска запрега. На колима неколико свежњева увијених у везено платно. Мајка у новом руху стоји, чарне јој плетенице низ леђа спуштене, а до ње непознати човек, у лицу таман, са црним брковима. Раде гледа час у земљу, час у неког старијег човека са ким наздравља, нем и озбиљан.
Милана послаше у кућу. Седео је на столици крај прозора, учинило му се да ту седи сатима гутајући сузе. Мајка уђе, бледа, чудна. Уснице јој дрхте, очи крије. Грли га клечећи, шапуће му на уво да ће једног дана разумети, да се чува, да слуша деду и учи школу.
“ Куда ћеш, мајко?”
Пресрете Ојдану питање на прагу, док је брзим корацима из куће излазила. Те три речи, тихе, детиње. Десни јој се длан разгоре од топлине ручице сина коју није испуштала све док не дођоше из другог села, да је траже од оца и свекра. Добра кућа, добри домаћини. Она млада, жељна. Убедише је ујне и тетке, мајка, отац и брат ћутаху. Знала је Ојдана да родбина говори што и они мисле: млада је, срамота са свекром у планини живети. Траже је, да се преуда док има просаца. Кад о томе прозбори Раду, он поћута. Окрете се према планини Тари, дубоко удахну миришљав, резак ваздух.
“ Како те воља, снахо. Само ми унука остави. Милан одавде не иде.”
Ухвати се Ојдана за те речи, пребаци свој терет на Радова плећа. Као да заборави шта јој је младожења рекао.
“ Тебе узимам, дете не.”
Гледао је Милан кроз прозор низ пут, како одлазе волујска кола са стварима, на њима седи мајка, плетенице јој се до појаса спуштају, густе као његове сузе којима је пунио дланове. Гледао је све док пут не опусте а над планином се надви предвечерје да са њим тугује. Није хтео да призна, а знао је, знао. И Загина се матера преудала…Мрачило му се у глави, у срцу.
Деда Раде уђе у кућу тек кад је било време да се пале фењери. Загрли унука крупним рукама. Са његових рамена замириса свежа трава И варено млеко.
“ Да вечерамо, дико моја.”
“ Вратиће се, деда? Је ли тако да ће се вратити?”
Раде стисну усне под брковима. Проли му се горчина унутра, по ребрима.
“ Да вечерамо, јуначе мој. Сутра ваља поранити.”

Хтео је Раде унука да испраћа у школу и да га дочекује. Ваљало је проћи кроз шуму, срећом не густу, и без много растиња под дрвећем. Стазица је потом избијала на пропланак без икакве куће, а онда се још једном спуштала кроз шуму. Када би се после по’ и више сата хода спустило до сеоског атара, ходало се земљаним путем све до првих кућа, а онда још, до цркве и школе. Прибојавао се да му унука не уплаши лисица, да га не замаје која веверица па да окасни. Људи се није бојао, такво је време било. У њиховом крају било је добрих и лоших, ал на децу, и своју и туђу, сви су пазили. Милан не хтеде.
“ Не треба, деда. Ако ми нешто зафали, у селу је тетка, свратићу код њих. Могу сам, већ сам велики.”
Милан је био мршав дечак, рекао би човек, обориће га јачи ветар. Дугих ногу и девојачког лица, очију округлих, осунчаних. Ипак, када би проговорио, старији људи остајали би оклембешених вилица од чуђења: откуд толико мудрости у овој младој глави?! Као да је два живота проживео, тако је мудро умео И да пита и да одговори.
“Немој, деда, ти мене да пратиш. Ноге су ти уморне, а много је посла. Да губиш време, не иде. Видиш како нам је мирна шума? Свака ме птица и сваки зец познају. А на пропланку само пчеле зује. Зар ће ме ујести кад мирно пролазим? Чим се спустим у село, неког затекнем. Свако ме поздрави, пита за тебе. Чега да се плашим? Ником зло не мислимо, што ће нама неко зло мислити? Него, ако баш хоћеш, испрати ме до путељка, па чекај док сиђем до пропланка. Онда ћу да зазвиждим. Ти ми исто тако одговори и обојица ћемо бити мирни.”
Мајку није помињао од онога дана. Разумео је кад Раде прича приче, да ниједну не прича случајно. Мушка глава остаје на огњишту, да се ватра не угаси. Ожени се, добије потомке, да се лоза не осуши. А женско је друго. Оно својту промени удајом. Како је поштовало оца, тако мора и свекра. Ако остане удовица, није грех да се преуда. Исто ће њој бити И у новој кући, жени се место зна. Друго је мушко, у њега срце не треба да надвлада памет. Кад би тако било, нико не би имао ни рода, ни имања, нити корена. Виђао је Милан како се лако ишчупају и увену травке чије је корење плитко у земљи, а како поносно одолевају оне са дубоким, чврстим корењем.
“ Наша лоза сад од мене зависи. Ја сам једини чокот, ја ћу израсти и разгранати се…” – тако је сам себи говорио дугим путем од школе кроз шуму. Забави мисли да не осети страх ни тугу.
За то време Раде пристави ручак, пусти овце да пасу где им је воља, подсири млеко. Изнесе јастуке и простирке да се луфтирају, потопи Миланове панталоне и кошуљу да опере. Кћер му, Мара, долазила је једном у недељи да кућу поспреми и оца одмени. Са њом би дошле Зора и Миља, две њене кћери мало старије од Милана. Их, кад их Милан угледа на стази под кућом, срце му заигра! Зора је била старија, близу петнаесте године, а Миљи је било десет. За њих је Милан крио коцке шећера или меканих бомбона, само да им се умили, да не престану долазити. Показивао им јагањце, трчао по целој великој авлији да им покаже сваку ситницу које се сети. Сестре су га волеле, тетка понајвише. Одмах би га подигла у наручје док се он батргао, било га је стид, ал му је од њених пољубаца топлина грејала хладне шаке. Не би ти то Милан признао, мушкарци не треба да се мазе. Потајно је једва чекао да га тетка Мара дограби јаким рукама и притисне на груди.
“ Тетин домаћин, има тету ко да дочека, благо мени!”
Само доле, лево од куће, до малог вајата Милан никада није одлазио нити је на ту страну гледао. Чак и кад би га Миља звала да се тамо играју, он би мало стегао песнице, прогутао залогај горчине и одмах нешто друго предлагао.
“ Е, кучка!” – сиктала је Мара оцу, док су деца избивала из куће. –“ Нит да пита, нит да сврати дете да обиђе.”
“ Мучи, дијете! – кад га стегне у грудима, Раде би проговорио наречјем свога детињства – Кад већ није као што би иксан желио, боље је овако. Ојдана није од таквог соја као што си ти. Не умије сама, треба јој чо’ек. Док сам ја жив, мом унуку ничег неће мањкати. Твој ми је Брацо обећао да ћете га узети код себе ако би се мени десило да умрем. А ово овде – па начини руком читав круг, показујући на имање – ти ћеш му сачувати.”
“ Ама, шта говориш? Све си ти у својој глави израчунао, само једно ниси, тајо. Дете без мајке расте као самотно дрво у камењару. Премало земље, превисе сунца. Видиш ли ти да он у вајат не гледа? Видиш ли да ми хоће у загрљај ал не да ми да га за руку водим ни за живу главу? Мајка га је за руку водила, тај је длан њезин. И пола онога маленог срца је њезино, као што је њезина и цела његова туга. Остало без оца, привило се уз мајку, а она…Да јој мушко не побегне! Ух, како бих је рашчупала, само да је сретнем!”
-“ Шћери! Не лудуј! Знам ја тебе, не говориш напразно. Остави се тога! Туђа је она кућа сада. – Раде је добовао прстима по дрвеном столу. – Хоћеш право? Да га је хтјела водити, пуштио бих га. Наговорио бих је да ми га шаље често јер је ово његов дом. Рекла је да су је без детета тражили, па ја како одлучим. Ако кажем да не иде, она неће. Све у земљу гледа кад то говори. Да је презрем, не могу, унука ми је родила. Да је поштујем не могу, дијете је оставила. На крају, преузех на себе, рекох јој да она иде а да ми Милана остави. Рекох и да су јој ова врата увијек отворена када хоће дијете да види, како њој, тако и њеном мужу. Ето, прође година, ниједном се није јавила, нити је дошла. Што ћемо? Ми на нашу страну, она на своју. Није Милан једини сиротан који је у доброг иксана стасао. А он ће бити сила, виђећеш!”
Мара је хитрим покретима распремала посуђе.
“Ако, ако, нека си ти њој олакшао. – јад јој се осећао у гласу – Кад се сетим колико ју је Миљан волео! Она ил ниједна. За две године га је заборавила…Кучка једна! Ни кучка кучиће не оставља, а камо ли матера. Море, само нек је здравља! Покајаће се она горко…”
Зора уђе у собу и разговор умуче.
“Ево још једне Маре! – насмеја се Раде – Дођи, Зоро, сунце дедино, сједи крај мене.”
“ ‘Оћу, ал да нам причаш о прабаби Мари. Миљо, Милане, ‘одите! Сад ће деда да нам прича!”
Не зна Раде шта је причао, ал зна шта је у својој глави видео.
Камену кућу, и мајку, забрађену црном марамом. Млада остаде удовица, Раде се оца и не сећа. Погинуо је у некој буни од турске сабље. Мајка никада о томе није говорила. Имала је њега једног и сам Бог зна како је успела да га отхрани сама, без игде икога. Помагао јој је чича Станоје када би двапут за годину долазио баш из овог краја, донео брашна, шећера, свињскога меса и нешто пара. Ту је цркавицу Мара на страну остављала, од ње је само коња купила, а сама је продавала оно мало што је у воћњаку рађало и што је у посној земљи иза куће успевало да никне и плода дарује. Уз себе је држала пушку, ноћу крај узглавља а дању иза врата. “Само ако неком угурсузу вражји наум падне на памет…”
И оне се ноћи присетио. Своје луде главе, себе од страха избезумљеног, и мајчиног лица у камен претвореног , и срце јој се у том часу скаменило, као онај камен над кућом што у небо удара…Није могао више.
Изашао је да удахне ваздуха који можда и од Неретве долази…

“ Знаш, деда, ја сам имао среће.” – рече Милан једном, чим остави торбу са књигама, док му је Раде поливао руке хладном водом и додавао сапуна.
“Откуд сад то?” – види старина, живнуо унук. Наједном, после само једног обичног дана у школи.
“Причао нам учитељ Миливој данас…Он је био Зориних година када је остао без оба родитеља. Није имао никог од родбине, ни деду, ни тетку. Остао је сам у кући, без комада хлеба. Није имао пара, ништа није имао. Ал каже, имао је среће. Две комшике су му свакога дана доносиле ручак, један дан једна а сутрадан друга. Чистиле су му и прале га. Он им је заузврат цепао дрва и доносио бакалук. Кад је у кров те његове куће ударио гром, опет је, каже, имао среће. Сакупили се добри људи из комшилука и оправили. Сами донели материјал, од њега ништа нису тражили. Кад му ствари окраћају, и ту је имао среће. Једна од оних комшика имала је две године старијег сина, па шта он износи, дају учитељу. Имао је увек шта да обуче и да обује, а то, каже, није мало.
У школи је био најбољи ђак, па је његов учитељ успевао да му набави књиге. Имао је среће, учитељ му је био добар човек. А када је и сам хтео да учи за учитеља, и ту је имао среће. После школе је служио код неког богатог газде, па му се једном пожалио да би учио ал нема од чега, те се тај газда сажалио и давао пара за његово школовање. Каже нам: “ Видите, децо, колико сам среће у животу имао! А онда сам добио место у овој школи, па имам среће да су ми ђаци добри и вредни. Школа је лепа, нова. Мој стан исто тако. Ускоро ћу се и оженити, знате да имам вереницу.” Намигнуо нам је, а ми смо се смејали. Па нам рече да до сутра размислимо где смо све ми имали среће и да му испричамо. Видиш, ја сам размишљао док сам се из школе враћао колико тек ја среће имам! Прво, имам најбољег деду на свету! Моје је да учим а ти ми све угађаш. Имамо нашу кућу И велико имање на најлепшем месту. Имам тетку и тетка који ме гледају као свога, имам другаре у школи. И учитеља Миливоја имам, знаш како он мене хвали и даје ми књиге да читам. Увек каже да ће од мене нешто бити. Запамтио сам оца, а многи нису. Значи, имао сам среће. И мајку…сам имао…
Раде га помилова по глави и додаде пешкир. Обриса кришом очи.
Кад Милан остаде сам, узе оловку да запише све ово што ће сутра учитељу рећи. Јес’ имао среће! Па, опет, нешто га повуче да погледа кроз прозор, на онај пут што води у друго село. Све се надао, једном ће доћи тај дан да на том путу угледа мајку…како се враћа по њега.
Иако је имао среће.

(наставиће се)

Јелена Миленковић