Његов политички пут и ангажман дуг је скоро једну деценију, али су га ови избори и његов исход учинили видљивим цијелом региону.

Један је од оснивача политичке партије Позитивна Црна Гора и на изборима који су одржани 2012. године постао је најмлађи посланик тог сазива Скупштине Црне Горе. Пратио сам његово дјеловање Скупштини Црне Горе из једноставног разлога што се из наступа Дритана Абазовића могло много тога научити и сазнати о ситуацији у којој се налази његово друштво и држава.

Изузетно јасно је обликовао и именовао кључне проблеме који разарају црногорско друштво: корупција, криминал, партократија, лоше вођење државе, непостојање институција, крхке демократије, слободе и правде.

Невиђеним реторичким способностима у току јавних парламентарних наступа улазио је у снажне аргументоване обрачуне са руководством државе, па је у једном моменту од садашњег предсједника Ђукановића, почаствован епитетом „битанга“.

Ова именица женског рода означава човјека без карактера, ништарију и пропалицу. Човјек без карактера, ништарија и пропалица је без страха у брк сручио предсједнику државе, а тада премијеру, језиву дијагнозу црногорског друштва, по редослиједу иде: корупција, криминал, партократска држава, заробљене институције.

Углавном, на одржаним изборима коалиција коју је предводио освојила је преко двадесет хиљада гласова. Оствареним резултатом добили су четири мандата која су се показала као пресудна, јер је толико требало опозиционим коалицијама, просрпској „За Будућност Црне Горе“ и грађанској „Мир је наша нација“ да би имали владајућу већину односно 41 мандат.

Очигледно је да млади Дритан Абазовић посљедњих недељу дана трпи велике притиске јавности.

Стижу отворена писма са свих страна, од различитих актера друштвено политичког живота из Босне, са Косова*, разни амбасадори, међународна заједница, душебрижници, чувари демократије, мира и правде, који, ето, нису из Црне Горе, али од идејног творца коалиције „Црно на бијело“ боље познају ситуацију и виде дугорочно-стартешке велике политике, које још „зелени“ Абазовић није у стању да перципира и разумије.

У таквом амбијенту свеопштег притиска који је усмјерен према Абазовићу није лако ни једноставно остати имун.

Међутим, свако ко је пратио ситуацију у Црној Гори, јавне наступе и дјеловање Дритана Абазовића, добро зна, да притисци било које врсте, не могу дати позитивне резултате – а њихов крајњи циљ је одвратити га од подршке коалицији и политичким странкама које су представљали опозициону: другу Црну Гору.

У аутократском режиму и заробљеној држави, постоје и они други, нама невидљиви притисци, који су јачи и опаснији од отворених писама и изјава, јер их креирају и логистички подржавају, разни подземни кругови, зарад опстанка политичког система који им омогућује сопствено преживљавање, на рачун урушавања државе и друштва.

Од почетка врло једносмислено говори о проблемима и политици са којом се обрачунава – односно са тренутним режимом, актуелног предсједника Мила. У Абазовићевом систему вриједности он је персонификација корупције, крађе, непотизма, партократије и ужаса који разједа црногорско друштво.

По први пут се у једној малој Црној Гори, али и региону, појављује политички субјект који не мари толико шта ће му причати и који ће му савјет удијелити екипе из Сарајева, Загреба, Београда, из Санџака, Косова* и Албаније.

Његово појављивање, остварени резултат, јасна програмска начела, још јасније опредјељење и спремност ка промјенама у црногорском друштву, довољан су разлог да му сваки доајен контролисане политике, налијепи етикету „страни плаћеник“ и сарадника руске или неке друге обавјештајне службе, како озбиљно рече Азем Власи.

У недостатку аргумената и чињеници да се ради о човјеку који нема путера на глави, који се не ваља у политичком блату, који је освјежио политички простор региона, користе се добро познате методе, које служе да огаде човјека и јавни политички простор.

Искрено вејрујем када кажем да је Дритан Абазовић изнад свих вас. Он је између осталог побиједио и ту политику спочитавања, релативизације, потурања и кокетирања.

Показао је да оловком и изласком на изборе можемо да утичемо на промјене, мијењамо систем, враћамо суверенитет рукама грађана, достојанство и наду да су промјене могуће.

Првог дана послије избора и чињенице да се неки „албански четник“ из Улциња позиционирао на сцени балканске политике, на терену мале Црне Горе, са пуним легитимитетом и легалитетом може да одлучује и утиче на потенцијалне промјене у друштву, суочио се са разним политичким и идеолошким метузалемима, острашћеним и плаћеним протагонистима разних режима, који дијеле забринуте савјете и умољавају да се не дозволи излазак Србије на море и стварање руске губерније у срцу Балкана.

Имам утисак, читајући шта се ових дана пише, објављује, како се анализира, са којим тоном и распоредом ријечи у реченици се појављује име Дритана Абазовића, тим поступцима још једном се разголићава примитивна мржња према младости, постигнутом успјеху и чињеници да је у оваквим околностима, било у Црној Гори, било негдје другде, могуће покренути промјене: оне политичке, најважније.

Био је врло јасан и недвосмислен када је рекао да Црна Гора наставља свој пут према ЕУ, да остаје у Нато, нема повлачења признања Косова и да ће мањине задржати своја права.

Концепт грађанске Црне Горе је императив Дритана Абазовића и коалиције „Црно на бијело“. Нема ничег црног, све је чисто бијело и јасно артикулисано у свакој интерпретацији и тумачењу поступака и његове политике.

Његова политика је посвећена просперитету, стабилности и економском напретку и грађанском концепту Црне Горе. Зато ми се чини да је управо он и његова коалиција тврђава која ће одбранити овај концепт и гаранција од које неће тако лако одустати.

Уосталом, сличне принципе и вриједности баштине и Демократе, па је та тврђава јача, а гаранција већа да се неће одустати од демократије, праведног и грађанског друштва.

Његов космополитски дух, романтичарски назор и поглед на свијет ме увјеравају у исправност сваког поступка и његове одлуке.

Показао је, не само у Црној Гори, него и нама који смо комшије, да је бављење политиком, једини начини да мијењамо систем, свијет и себе и да вјерујемо у промјену, која нам је одузета, свјесно.

Уосталом, њега су подржали грађани Црне Горе – и национална мањина и национална већина, подржали су га, јер су хтјели промјене.

Фахрудин Кладничанин