Сјетовања

„Добра ти срећа, очи моје.
‘Еси ми добро путова?
Па видим ја неки дан, мачка ми се умива, реко’ биће госта.
Их, мене манита, та нијеси ти ође гост, него домаћин, свој на своме што се каже.
А ја остарио и избаутио, па и памет са ове старе главе бјежи.
Нијеси ти ође, срећо моја, гост, как’и, ово је твоје, а у своје се не долази ко гост.
Сад, што је овако ка ‘есте, шта би Боже.
Гледај нас, ка грумила камења, сваке године, све је мања, туче је снијег, киша, лед, сунце, недаће и невоље, а она јопе стоји, и стајаће док се једном не претвори у пржину.
И јопе ће велики Мајстор од те пржине да направи блокове и ето нове куће.
И тај се круг вјечито врти.
Не дај Боже горег.
Него ми дивани, срећо, како су наши.
Ође слабо новости долазе, а и нијесам више при ногама, нити морем у Граво и Дрвар скочити, бар до поште.
Пензију ми донесу ови клапци, а онај с комбијем ме снабдијева ако ми шта устреба.
Остарило се, очи моје, није се више капац.
А није тако било.
Кад се сјетим, у боља времена, шта ми је било на рађу у Врела отићи, ко попити ‘ладне воде.
Ал’ сатра живот.
Ил’ се море бити само тако зове.
Ко му даде само тако име?
Није ово живот био, смрт је рајска за ‘ваке животе как’е смо ође имали.
Вјечито, без разлике, нека мука и невоља.
Ратови, суше, кише, сњегови, селидбе, па се скућиш, зера стане, па јопе наново.
Тако вјековима.
Па се, баш неки дан, питам онако сам са собом.
Били нас оваква судбина пратила да смо неђе друго отишли, иселили.
Би, јуначе мој, од ње нико утека није.
Свако има своју куглу, и не гине свако од ње, и први и стражњи имају своју, само Бог зна кад је намјенио да погоди чојека.
А Богами је горе погинути образом и са части него да си жив а образом мртав.
Ђе ја одо’?
Радите ли, имате ли?
Вјерујем да имате, и уздам се у Бога да ће добра дати.
Напакова си кола пуна, а ја ође сам.
Ниси треба, срећо, нит сам здрављем добар нит имам потребу за раном велику.
Кад си сам ни живјети се не мили.
Самоћа ти је, соколе, гора од смрти.
А немереш, него ђе си обика, не калеми се стара воћка, сунце те гријало.
Мене скалемити у стакло и бетон, у скику и вреву, ни збора о томе.
Радији сам ође скапати ко цеко, него да ме градски пси развлаче.
А јопе, самоћа…
Горе од ичега, око годова.
Ај по дану, и некако, али обноћ, ај заспи, ево ти ја.
Па се обрћи, окрећи, до ко зна којије доба, а сан на очи неће па неће.
Док и он по старом обичају не облада главу и склопи очи.
Е тако ти ја проводим живот.
А некада…
Грдна рано моја.
Село пуно, пуна кућа, док се са сваким свадим и обиђеш круг дође вријеме за мирење, а сад мада би сам са собом,ко полудио.
Ко нам спреми ову чорбу и ко нам указа ове путе,земља му у се не дала.
Да од толико народа и толико људи нас шака јада дошла ође да душу пуштимо.
А ђе нема млада свијета, снаге, џаба ти је све.
Још ми повр’ свега нагоре што ми није јасно, коме треба пуста земља.
Ко је то зацрта?
Памтим вријеме кад сам момак био.
Пођи од Вагана до Гламоча, пуна села, људи ишли на рађу, али се и враћали, ово данас отишло да се никада више не врати.
‘Ели ова земља тако чемерна и јадна или мор’ бити природа није наклоњена да се бјежи из ње, ја не знам.
А засигурно знам да никада нисмо имали паметније људи да задрже вриједне.
Него, дико, само сиј.
Само расипљи.
Шта год ти је требало мога си наћи и купити, а ево данас спадосмо да нема ко држалицу направити.
И ово је неко провиђење.
Није ми се са Богом пачати, у његове промисли, али би волио знати шта је с нами снишанио.
А грешни смо, Он зна најбоље.
И овај живот како живимо, живимо га у гријеху, све радимо али ћораво и наопако, или некоме на штету.
А морало би другачије.
Али ко о томе мисли, дај сад и одма’.

Не питам те?
‘Еси гладан срећа те срела?
Што не диваниш?
Фала Богу па ти изби, поред мене би месо у сушари могло ста’ти колико ‘оћеш, кад си сам ни гладан нијеси.
Само немој бити сам и немој мрзити, то двоје, у пару, горе ждеру чо’ека него икаква болест јал сушица.“

(одломак)

Немања Зивлак/ Херцеговац.нет/ Фото: Инстаграм


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО