Вест да је тог 8. септембра 2017, после дуге и тешке болести, у 81. години живота преминуо доајен српског и југословенског глумишта, редитељ и продуцент Љубиша Самарџић, растужила је и погодила читав регион. Поштован и вољен уметник, а пре свега човек познат по благој нарави и доброти, оставио је неизбрисив траг на подручју целе бивше Југославије.

Последњих година Љубиша Самарџић је мало појављивао у јавности. У децембру 2016. примљен је у Клинички центар Србије, где је имао операцију на мозгу, након чега је пуштен на кућно лечење.

Биће упамћен као једна од највећих звезда филмске и телевизијске кинематографије велике Југославије.

Глумио је у неколико десетина филмова – Валтер брани Сарајево, Партизанска ескадрила, Сутјеска, Љубавни живот Будимира Трајковића, Мој тата на одређено време, Три карте за Холивуд… Оставио је незибрисив траг и у срцима ТВ гледалаца играјући у серијама – Врућ ветар, Куда иду дивље свиње, Полицајац са петловог брда…

Надимак “Смоки” добио је захваљујући истоименом лику ког је тумачио 1963. године, у филму “Пешчани град”, али био је и Шурда, Зис, Рок, Бошко Симић…

Више од свега овога, више од славе и популарности, Љубиша Самарџић је важио са доброг човека благе нарави, којег је публика волела, а колеге поштовале.

У једном од последњих интервју које је дао, Љубиша се осврнуо на свој живот и каријеру и на питање о првом што му пада на памет кад помисли на све што је прошао рекао – Било је рашта и родити се!

“Одрастао сам у честитој рударској породици, рано остао без оца, дивио се мајци, “тигрици“, која нас је извела на пут са мизерном рударском пензијом. А било нас је троје деце. Из таквог детињства схватио сам да сиротиња није најстрашнија ствар која може да се деси у животу. Како сам растао са свакодневним драмама крај рудника и када су злохудне сирене најављивале зло у јамама, био сам опчињен етиком, доброчинством и солидарношћу рудара и убрзо сам схватио смисао опстанка у животу. На велику срећу, убрзо сам срео своју супругу Миру, којој дугујем захваност за честитост, инстинкт и несвакидашњу интелигенцију.”
— рекао је СамарџИћ у интервјуу датом 2015. године.
О томе какав је човек био сведочи и реченица дата у истом интервјуу као одговор на питање – шта је, по његовом мишљењу, најважније у животу.

– Бити човек. Онај који има реч. Који брани истину и правду. Сетите се да Библија почиње речима: “У почетку беше реч” – тада је одговорио Љубиша Самарџић.

Своје награде, дипломе и признања поклонио је Југословенској кинотеци фебруара 2014. године.

Istorijskizabavnik.rs