Морам признати у почетку ми се све чинило као нека игра. Био си на моменте озбиљан, на моменте шаљив… Мислила сам да је то класична мушка прича и нисам наслућивала никакве емоције.
Али тај наш почетак, наша свакодневна комуникација, ова игра коју поменух је била занимљива.
Некако си успјевао да ми држиш пажњу скоро 24 сата у току дана. И било ми је незамисливо провести дан а да се не чујемо.

Не могу сада рећи зашто, али нешто ме вукло да наставим са тим… све контајући то ће и остати на том нивоу.

Међутим.
Улазимо у други дио приче. Онај тежи дио.

Игра постаје више од игре. Јавља се страх који надјачава емоције или то нешто што сам осјећала.
Знаш и сам да сам ја, онако, јака на ријечима али тада један на један…нема ме…тада ријечи нестају. Страх и разум савладају емоције.

Е, да, таман тако…..кад сам видјела колико је сати…рекох себи хајде се ти мало примири. И то урадих.

Нисмо играли нашу игру.

Тај период некако сам тјерала себе да уопште не намећем себи било какво разматрање неких евентуалних мојих емоција јер као што рекох некад давно…ја прво укључим мозак па тек онда срце.

…

И, да, знај нисам била равнодушна…или је то зато што си ми постао навика тада…свако јутро добро јутро…свако вече лаку ноћ…не знам.
…

И не знам зашто али осјећам да ће се игра наставити…

Ауторка позната редакцији.