Стазе живота преплићу се и разилазе, али само је једна којом се враћам на мјесто које не желим да заборавим, мјесто пуно успомена. Мјесто о коме ћу увијек размишљати, мјесто гдје је све почело, гдје сам учио прве кораке, стицао прва знања, прве симпатије, пријатељства…

Моје дјетињство остало је сакривено у осмијеху билећког љета, у загрљају ђедових прича, осмијеху сунца које залази иза Видуше, миловању херцеговачких зора…
Носталгија, ствар која мрси рачуне…
Сјећам се, деведесете године, рат још није био почео, ал’ осјећало се то неко затишје пред буру. Сједим у биртији београдске аутобуске станице, на столу чаша вињака, кутија сарајевске Дрине и поглед у празно.
Кажу „вјечити студент“…
Чекам линију за Мостар, па онда за Билећу.
Поред мене сједе два старија човјека, по говору рекло би се да су из западне Србије. Причају доста слично нама из Херцеговине. Воде разговор о историји и тренутној ситуацији у Југославији. Кажу ово србовање неће на добро изаћи.
И тако разговор тече…
Аутобус неће још за два сата…
Ова двојица и даље причају, не заклапају, што би доље код нас рекли.
У једном тренутку почиње препирка око тога из којих су крајева људи најбољи. Пажљиво слушам!
Причају о Личанима, Црногорцима, Босанцима и то без длаке на језику. Не штеде! Дотакоше се Херцеговаца…
Каже овај један, закључих из њиховог дијалога да се зове Глигор: – “Обраде какви су Херцеговци, шта мислиш?“
Овај слијеже раменима и рече кратко: -“Знам само да су љути.“
-”Е мој Обраде, Херцеговци су ти сви људи који се не боје живота, већ му гледају у очи и горко пркосе. Херцеговци су они који су бранили боје правде и поштења када је то год било потребно. То су људи којим су понос, част и поштење на првом мјесту. Људи које сјећања на њихове претке и јунаке, толико могу надахнути да им властити живот не значи ништа. То су ендеми у свијету, истовремено најсретнији и најтужнији људи. Херцеговци су ти мој Обраде, мушкарци који кад се ожене већ знају како ће им се звати син, а и први мушки унук. То су људи који када добију сина пуцају из бестрзајних топова, а када им се роди женско кажу “нека је жива и здрава”.
Бити Херцеговац, значи истовремено бити и дежурни кривац за све лоше што се догоди. Људи којима су, хвала Богу, рукави увијек кратки, јер није свако награђен толиком висином.
Херцеговци су ти и они који су знали како изгледа атом, док други су разбијали главу да л’ је земља равна плоча.
Људи којима гусле висе о дувару. Да све су то Херцеговци. Све то, а и пуно више од тога крије узаврела херцеговачка крв. Бити Херцеговац је стил живота, а никако територијална припадност.
Бити Херцеговац значи вољети живот, а тај живот су неријетко Херцеговке, кршне и поносите, најљепше и најбоље мајке на свијету.
Ријеч Херцеговац није псеудоним, већ титула. То су људи којима се устаје када уђу у просторију. Херцеговац значи бити човјек, ма шта то данас значило.” – рече тихо гледајући испред себе, имао сам осјећај да прича о својим прецима, о свом ђеду…
Обузе ме нека језа, преврнух онај вињак.
Аутобус је био већ стигао…
Од тада прошле су године и године, и данас тај монолог дубоко је урезан у мом сјећању.
Ал’ узалуд изгледа…

Сада када нема никога ту, опет сам дошао.
Врата су закључана. Окрећем кваку и мислим „пусти ме унутра“. Срце удара у грудима. Био сам уплашен, сада је музика вјетра била груба, роса рујне зоре горка, а свици не свијетле, свуда около је тама. Дрвеће се накривило, гране су висиле са стабала и заклањале ми пут до ђедове куће. Борио сам се да видим нешто у том мраку.
Нема више ни мјесеца да ми освјетли пут.
Сједим на тераси и жалим за прошлим временом, за данима којих више нема. Нема више чојства, поштења, нема више оних карактера, честитих Херцеговаца, јунака.
Нема ни мог ђеда…
Све се некако искварило, извитоперило. Што је некада било накарадно и болесно, данас је нормално и у моди.

Е моја Херцеговино, е мој Глигоре…

АУТОР: Свакодневница једног Билећанина