Делфа Иванић – заборављена хероина: Херцеговка која је изнедрила Коло српских сестара

Друга половина 19. века у Србији било је време када нису још све девојчице ишле у школу. Оне које јесу махом су и саме биле из угледних, школованих породица. Стећи образовање значило је имати прилику променити све(с)т, најпре сопственим примером показујући да знање јесте моћ. И да таква моћ, када се нађе у добрим рукама, може мењати, па и сачувати животе „немоћних“.

Девојчица из такве угледне породице, Делфа Иванић, пуким случајем се нашла у окружењу у коме је високо образовање с краја 19. века било подразумевано. Пре тога је најраније године провела у Подгорици. Мајка јој је потицала из цењене херцеогвачке породице, а отац, Иван Мусић, био је херцеговачки устаник пореклом из лозе браће Мусић, иначе сестрића кнеза Лазара. Делфа је рођена 1881. године у Подгорици, где јој је отац кратко службовао код црногорског књаза Николе. Након неспоразума и разлаза са Књазом, породица исте године прелази у Београд. Несрећним околностима, Делфа у раном детињству остаје без оба родитеља: са 5 година је због болести изгубила мајку, а са 7 јој умире отац.

Колико значи имати праве људе око себе када желите да мењате свет?
Катарина Константиновић била је несуђена жена кнеза Михаила. Њен тадашњи супруг, Михаило Богићевић, био је председник Београдске општине. Обоје су били међу широким кругом пријатеља које је Делфин отац стекао по пресељењу у Београд. Када је Делфа остала сироче, усвојили су је Катарина и Михаило.

Делфина нова породица припадала је угледној друштвеној елити Србије. Завршивши 1897. године Вишу женску школу, Делфа се нашла у првој генерацији систематски школованих девојака. Наставница цртања била јој је Надежда Петровић, а познанство и менторство ће касније прерасти у пријатељство из ког је стасала идеја о оснивању једног од најзначајнијих српских женских удружења. Но, Делфа најпре одлази на студије хемије у Женеви, али је изненадна смрт очуха враћа у Београд. У жељи да подстакне образовање свог народа, 1900. године се као учитељица запошљава у Скопју.

Тамо ће, међу великим бројем пријатеља, упознати још једног утицајног господина. Дипломатски представник Србије у Скопју – а поред тога књижевник, новинар и културни радник – Иван Иванић је са Делфом делио сличне амбиције и ставове. Венчали су се 1901. године, а боравећи у Скопју Делфа је била сведок великог страдања Срба након Илинданског устанка. Често о томе разговарајући са Надеждом Петровић, обе су се сложиле да по том питању ваља учинити нешто конкретно.

Иницијативом без граница до женских права и слобода
Августа 1903. године, из Делфиних и Надеждиних разговора реализована је идеја о оснивању Кола српских сестара. Међу оснивачима је био и Делфин супруг Иван, а она ће у хуманитарном раду удружења учествовати све до окупације Београда у Другом светском рату.

До 1912. године, Делфа и Иван су, због природе чиновноковог посла, пропутовали већи део Европе. Живели су тих година у Цариграду, Будимпешти, Ријеци, Трсту и Франкфурту. Делфа је истовремено сарађивала са часописима „Домаћица“, „Бранково коло“, „Женски свет“ и „Босанска вила“, и сви су били покренути са циљем да подстакну образовање и самосталност жена.

Са супругом је Делфа уређивала и гласило Кола српских сестара. Уз то, супружници су сарађивали на годишњем календару „Вардар“, у коме су Делфа и Љубица Луковић, све до 1940. године, писаном речју указивале на важност борбе за права жена. Но, и Делфина борба је далеко превазилазила границе Србије: сарађивала је са Женским друшвом из Чешке и имала велику подршку Катарине Миловук. Даме су се свесрдно бориле за једнакост и гласачко право жена, сматрајући да и оне, без обзира на занимање, заслужују бити једнако плаћене као мушкарци.

Хуманошћу против ратних недаћа
Да није била само хуманиста већ и врсни дипломата и организатор, Делфа Иванић показала је одмах по избијању Балканских ратова. Удруживши се са британском хуманитарком Лејди Пеџет, у Београду је у то време основала резервну болницу за рањене.

Тих година је Делфа чинила све како би помогла што већем броју рањених Срба. То ће са истим жаром наставити и током Првог светског рата, а посвећеност хуманитарном раду поново ју је водила по целој Европи. У Лондону је 1915. године основала удружење за смештај српских ђака, а након кратког боравка у Скопју, исте године са супругом прелази Албанију. Делфа је током рата боравила и у Француској, све време остајући ангажована при Колу српских сестара. Захваљујући овој организацији, хиљадама српских цивила и војника заточеним у логорима достављено је небројено много пакета помоћи.

У готово свим градовима у којима је боравила, Делфа Иванић је држала предавања о раду женских хуманитарних организација. Са сарадницама је организовала и промотивне активности Кола, а у Београд се поново враћа 1919. године.

Од највећих признања до најтежих година рата
Године након Првог светског рата донеле су Делфи Иванић и прва признања за хуманитарни рад. 1920. постала је прва Српкиња и прва жена у Краљевини Југославији којој је уручена Медаља за Милосрђе „Флоренс Најтингејл“. Три године касније, учествовала је и у подизању Дома Кола српских сестара.

Не запостављајући притом ни литерарни рад, њени текстови су објављивани у листовима „Женски покрет“, „Просветни преглед“, „Жена и свет“, „Гласник Југословенског женског савеза“ и „Време“. Делфа је као чланица редакције уређивала часопис „Женски покрет“, а у хуманитарном раду Кола учествовала је све до немачке окупације 1942. године.

Долазак Другог светског рата био је и најтежи период за Делфу Иванић. Знајући за њен утицај, Немци јој 1942. године нуде сарадњу. Одлучно „не“ које је упутила окупаторима, међутим, није остало без последица. Рад Кола српских сестара је исте године забрањен, а Гестапо до даљњег заузима зграду удружења у Ресавској. Делфи је одузета имовина, након чега је Немци као истакнуту чланицу Кола стављају иза решетака.

По изласку из затвора 1944. године, сарадњу јој нуди генерал Милан Недић. Делфа и то одбија, не желећи да стане на страну сарадника окупатора. Подршку је, уместо тога, упутила покрету отпора Драгољуба Михаиловића, због чега је поново, већ у поодмаклим годинама, хапси Гестапо.

Борећи се за туђу слободу изгубила је своју
Иако је окончање рата већини донело предах, то се није могло рећи и за Делфу Иванић. Након доласка комунистичке власти Јосипа Броза, по трећи пут је затворена под оптужбом да је противник новог режима.

Тим поводом су се огласили и виђенији људи престонице, инсистирајући да Делфа буде пуштена на слободу. Иако је напослетку ослобођена, Колу српских сестара су забрањене даље активности. Притом, комунисти после рата нису ни обнављали зграду удружења, већ је дом додељен КУД „Иво Лола Рибар“.

Четврто хапшење уследело је након што се Делфа 1946. године пријавила као сведок одбране на суђењу Драгољубу Михаиловићу. И тада је добила претњу да ће, уколико то учини, бити санкционисана. Након писма у коме је по доношењу смртне пресуде затражила помиловање генерала, власт је поново одржала своју реч.

Изашавши из затвора и већ прешавши шесту деценију, Делфа Иванић одлучује да се повуче из јавности. 1962. године, своју Медаљу за Милосрђе поклонила је Српском лекарском друштву. Преминула је 1972. године у Београду, а сахрањена је на београдском Новом гробљу. Иза себе је тада оставила рукопис тек недавно објављених мемоара. Но, о Делфином животу су пре свега сведочила њена дела: од учешћа у бројним женским удружењима, до оснивања и изградње Кола српских сестара. Иако је председница свог удружења постала тек 1941. године, њена животна мисија је генерацијма жена у Југославији утрла пут ка образовању и равноправности.

Извор: 011info.com/Марта Леваи


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО