Да не помислите да само ја нисам прочитала интервју који сам написала за Блиц, и да нисам видјела да сте сви то подијелили и коментарисали и свашта нешто лијепо (ми) написали,…

Видјела сам, знам, али нисам у стању да вам шаљем срца и захваљујем се на лијепим ријечима јер ми је непријатно.

Текст, тј одговоре на питања сам послала прије пола године, објављен је тек сада, па сам била и неспремна на реакције. А није баш ни да бих била спремна у другим околностима, јер нисам ни писала те одговоре да би неко реаговао, а камоли да би ме хвалио и дивио ми се.

Написала сам га јер је постало страшно напорно трпити било исказане или прећутане осуде оних који имају предрасуде према свакоме ко ИЗГЛЕДА као да му је у животу јако лијепо.

Људске љенгузе којима је једино замисливо да вам је све што имате пало с неба или да је то купио неко други, нипошто то нисте могли зарадити сами, и да ако имате фризуру и нашминкани сте, па се још недајбоже и смијете, да немате баш никаквог другог посла у животу.

То је заправо и потпуно небитно, нисам сасвим сигурно писала о својој дјеци само да би ми сјашили са главе они који мисле да се ја по цијели дан проводим и забављам, или они који не знају колико кошта један дан живота болесног дјетета,не.

Суштина је у томе да нико не би требао да се диви мајци која воли своју дјецу, ту ништа за дивљење нема, барем се то подразумијева у овом одвратном животу, да те матер воли више од себе.

Нико никада мајци здравог дјетета није рекао да јој се диви јер воли и пази своје дијете. Зашто? Јер је ваљда “нормално” да волиш здраво дијете а није нормално да волиш болесно?!

Замислите сви ви са здравом дјецом како се осјећате и шта све чините за своје здраво дијете оних дана када се разболи или не дај боже заврши у болници. Волите ли га тада мање или више? Трудите ли се мање или више?

Ја само волим своју дјецу и то је све, на томе се не треба ниједној мајци честитати, оно што чиним колико год тешко да јесте, то није напор, јер било би потпуно неприродно не чинити оно што мораш и желиш и једино што је могуће у тим околностима, био би напор не учинити СВЕ за своју дјецу, и дозирати чињење и љубав, зар је то уопште могуће?

А то што сам у таквим околностима нашла начин да радим, завезана с једне стране пупчаном врпцом за дјецу а другом за пуњач од лаптопа, такође није ништа друго него љубав.

Јер ја и даље волим живот, одвратан какав јесте, и морам га живјети, шта би му ја сад. Шта је друга опција уопште? Да се убијем? Да јаучем по цијели дан? Да не радим ништа?

Честитати ми јер нисам изабрала те опције такође нема смисла, али разумијем да је људима са нормалним животима то чудно, колико год мени било тешко присјетити се како је то кад си нормалан па се чудиш неком тамо паћенику како је уопште жив.

Преузето са: facebook