Када се те 2001. године вратио у Требиње, након осам година избјеглиштва, Фуад Сердаревић је сјео на кућни праг, пољубио га и заплакао. Тако нам је описао прве утиске након повратка у своје Требиње. Избјеглиштво је провео у Петњици, надомак Берана у Црној Гори.

У Требињу, које је напустио 1993. године, је био један од првих повратника, а мислио је да се никада неће поново вратити.

“Други су ме натјерали. Натјерао ме УНХЦР. Питали су ме да се вратим, ја сам рекао да се нећу вратити због напада на џамију. Поново су ме питали, ја сам пристао. Шефица ми је рекла да ћу за мјесец дана бити у Требињу. Ја сам за 20 дана био у Требињу”, присјећа је Фуад.

УНХЦР је, каже, све организовао и финансирао – превоз ствари, реновирање стана, струју воду…

“Ја сам у стану био 20 дана прије коначног повратка и све је било у реду. Када сам дошао да примим кључ, све је било поломљено, струја ишчупана, шалтери, када и умиваоник поломљени. Све је било поломљено”, прича Фуад.

“Е, нека си се вратио”
Када је, захваљујући средствима УНХЦР-а све средио, осјетио је као да Требиње никада није ни напуштао.

“Старосједиоци Срби су ме примили и рекли – е, нека си се вратио. Ја сам и сада с њима добар”, каже Фуад.

Супруга и он од првог дана повратка имали су редовну посјету – полицајца.

“Он је сваки дан два пута долазио, питао нас да ли је било неких напада. Жена би га почастила кафом и једно јутро му је рекла – немојте више долазити овим послом, али можете доћи на кафу. Нас нико не дира и нико нас није ни дирао. Ја сам овђе у приземљу и нико ми није куцнуо на прозор, а да ми се није јавио. Да ме је ко заплашио, није”, искрен је Фуад.

По повратку из Црне Горе није био пензионер, па је морао да се сналази и ради. Бавио се молерајем. Најчешће муштерије на послу су му, каже, били управо Срби. Да може да ради и сада би имао посла.

“Вазда ме зову”, каже.

Удружење повратника угашено прије двије године
Од 2002. године Фуад је водио удружење повратника у Требињу. Издвајања из градског буџета су била све мања, па је од првобитних 5.000 марака, удружењу на крају припало 1.000. Због недостатка новца био је принуђен да удружење угаси 2018. године.

Постојање једног таквог удружења је, међутим, значило за повратнике и оне коју су тек планирали свој повратак.

“Дијаспора је за све докуманте звала мене. Ја сам имао пуномоћ од удружења да могу извадити све. Чак сам ја враћао и имовину, и у Требињу и у Билећи. Донације за обнову стамбених јединица, машине за пољопривреду, столарске машине, све је то ишло преко удружења. Не знам шта није долазило све”, истиче наш саговорник.

У Требињу је данас око 70 повратничких породица. То је отприлике око 140 Бошњака и Бошњакиња. Имовину су углавном вратили, каже, а тек можда 1-2% имовине није враћено.

Дружење и пензионерски дани
Фуад је у пензији већ 15-ак година. Пензионерске дане углавном проводи дружећи се са пријатељима.

“Имам друштво, сваки дан се састанемо, попричамо. Док је била корона, нисам излазио нигдје. Сваки дан су ми двојица Срба долазила, долазио поштар и питао треба ли ми цигара, оде купи, донесе пиво, попијемо. Перо Мишковић исто тако. Сваки дан сам имао овђе гостију”, прича Фуад и додаје да му никад није досадно.

У хладу своје авлије увијек може наћи неку занимацију. А када и нема неког посла, евоцирање успомена на Требиње какво је некада било измами му осмијех на лице.

Директ – Портал