Није жељела да јој животни позив буде „љепотица“ и постала је учитељица

Омот плоче Кемала Монтена којим сам прије двије године изненадила тетку – пронашла сам га на сајму књига у Београду. На њему су финалисткиње једног давног избора за Мис Југославије, међу којима је и она – она која сједи, има дугу цвјетну хаљину и дугу плаву косу.

Сјећам се да је баба чувала и кутије неких бомбоњера на којима је била њена слика. Малој мени никад није било јасно како је моја тетка Душанка доспјела на бомбоњеру. Великој мени је са ове дистанце све то слатко.

A све је почело тако што су моја мама и њена старија сестра, сматрале да је њихова најмлађа сестра најљепша па су послале њену слику на Базаров конкурс. Изашла је слика у новинама и оне су мислиле да је то то. Међутим, нису баш мислиле да ће ући у финале, а јесте. Елем, проблем је био што јој је фалило пола године до пунољетства. Смислиле су како да јој омогуће одлазак на то хрватско острво- узели су документа од сестре од стрица из Требиња која се исто звала (и презивала), а била је годину старија. Међутим, ту се прича не завршава…


Тетка је требало да буде мис, али је онда рекла истину и проглашена је за прву пратиљу.

А, даље…

Даље, тетка није жељела да јој животни позив буде „љепотица“ и постала је учитељица – а ја због тога још поноснија на њу.

Пише: Данијела Грбић


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО