Новац кружи, али мајчине руке што праве ручак на који не стижеш се не враћају

Мислим да га лажу.

Јуче је лежао на плажи на Дунаву у црвеном карираном шорцу на старом ћебенцету преко кога је раширио бели пешкир. Главу је загњурио у лактове, сакрио лице.

Не знам, можда није могао да гледа клупу на којој су обично заједно седели.

Можда је плакао.

Тешко дисао.

Тог јутра је седео на малој клупи испред зграде у хладу брезе. Није ме видео. А ја сам га чула, сваку реч јасно изговорену: Молим те Боже да сачуваш моју жену… Стао је када сам се појавила испред њега.

-Како сте?

-А, како ћу бити?

Спушта руке крај тела, са десне стране флаша пива и поред ње маска.

-Како вам је жена?

-Не знам, не знам – клима главом лево десно као дете које се нећка – ако јој се деси нешто, ја ћу себи пресудити.

-Молим Вас… биће све у реду.

Биће све у реду звучи као најглупља реченица коју сам могла да кажем, али делује; тумачење налаза и постоперативног тока, давање савета и разглабање о будућности и његовој жељи да пресуди себи није нешто што би он у том моменту могао да чује. Није чуо ни ово “Биће све у реду”.

-Ми се познајемо од седмог разреда основне школе. Родила ми је сина, па још једног сина… не знам, ништа ме није оволико болело, а свашта сам у животу претурио преко леђа. Али психички терет је најгори.

-Шта је било с њом?

-Чир јој је растурио желудац, каже.

Причају људи да је горе од тога.

-Легнем ноћу у кревет, окрећем се, тражим је, ње нема. Не могу у стану да будем. Свуда је видим, а нигде није стварно. Нећу ово поднети. Не могу, ставља лице у руке.

-Лутко моја, ништа ми више не треба, само да њој буде добро. Да се врати кући. Да залива своје цвеће. Да пијемо кафу. Да причамо о деци. Да седнемо крај Дунава. Да дише крај мене у кревету, отвара прозор јер јој је врућина. Да повлачи воду у купатилу, само да је чујем, било који звук да направи.

Бајата тема, а никад довољно схваћена и у пракси примењена.

У стању смо да се до последњег атома снаге трошимо на то ко је у праву, а кад нас тај неко напусти од тога “био сам у праву” немамо ништа. Од “био сам у праву” иначе немамо ништа, натезање ега као гуме на праћки.

Потрошачко друштво навукло нас је на тражење задовољства изван себе и људи које волимо, који нам стоје уз раме, који пуштају ноћу воду из водокотлића, кувају нам ручак, рађају децу, додају гаће или масирају рамена, љубе главу, држе руку, пеку крофне по запари да нас обрадују, уче, помажу да се попнемо уз степенице, утрљавају крему на болно колено, љубе у око, једно па друго, намештају јорган кад се откријемо.

“Али, јебо то (иронија), на то смо навикли. То је тако нормално. Па ваљда се очекује да жена спреми ручак и опегла кошуљу. Ваљда је нормално да муж покоси траву и мало измасира рамена жени пред спавање. Шта треба да ме остави откривену преко ноћи, па и ја бих њега покрила. Јеботе водокотлић, лечи бешику! Какав ти је ово паприкаш, знаш ли ишта у свом животу спремити?! “

О, како се само зајебавамо са оним што нам је дато да нам буде база.

Јер мама ће и сутра бити ту, и овако не може да хода већ месецима, а она распродаја у тржном центру је још сутра!

Свратићу ових дана до тате, сад журим, заказала сам масажу и маникир, једва ме примила данас.

Јел може комшија да ти скокне по лекове, данас сам у фрци некој.

Е, ајде узми тај таблет и смири се више, да с миром попијем кафу.

Мој је трећи део куће и не пада ми на памет да је продајем!

Пиииииииииииииииииииииииииииии ____________________________________

Намеће се себична формула срећног живота, у којој ни зујавог комарца не треба да трпиш, камоли нешто друго. Чим видиш да те мало жуља, напуштај, склони се, од мужа, од мајке, детета, од болесног оца, од брата, од породице.

Чим видиш да ти боља зарада може донети стан, боља кола, локал, остави породицу, иди, згрћи новац, само то је важно, видеће те дете једном… до тад само вибер.

Чим ти муж каже нешто што си погрешно разумела, врати се мами и тати, рекле разноразне Ане Бучевић да себе волиш највише, Да кад себе довољно (читај себично волиш) онда ће те сви волети и срећа ће падати са неба.

Никад компромис немој да направиш. Немој да се трудиш да поправиш ствар, да разумеш, да разговараш, да се трошиш. Склони се од свега што те узнемирава макар то био и болесни отац, никад џангризавији. Макар то била и мајка никад сенилнија, плати жену, нек се “бакће с њима”. Зајеби недељни ручак са родитељима, отворено је купалиште у неком селу у Војводини, то је сад важније, биће недеља и ручкова.

А можда неће бити.

И можда ћеш тад хтети да се све врати, да поправиш грешку, али мајку му, нема репризе.

Новац протиче, из руке у руку, кружи. Али женина кафа ујутру и разговор са њом, дечија друга, трећа, пета година, џангризавост оца, мајчине руке што праве ручак на који не стижеш, не круже. Не враћају се.

-Иди лутко, каже ми, узимајући празну флашу пива, иди и не троши време тамо где је то улудо.

Јована Кешански/ Луфтика


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО