Ратомир Мијановић: Чудесно исцјељење


„Није, и Бога ми, ови ђед добро“, рече најстарији син. Старац је у ћошку, поред огњишта, гдје је ватра пламеном миловала вериге, хуктао, набрајао и стењао.
„Е, јадна мајко, шта ме снађе у ове дане. Е, куку ми и узочас“, мрсио је себи кроз бркове.
„У Требиње га водити морамо. Нема нам друге. Ујутро ћемо га оправити. На дората, па шта год Бог и добра срећа да“, сложише се.
Неко помену да треба повести са собом и кума Тодора из оближњег села. „Шалџија је, обвеселиће га, а зна и неке људе у болницу. Могу ваљат’“, сви су се сложили да Тодор треба да буде дио поворке.
Ујутро је ситна киша ромињала када су ђедова два сина, кум Тодор и најстарији унук кренули преко сјенокоса према Требињу. Ђед се на дорату равномјерно љуљао и богорадио. А све она заврата мало, мало па са главе…
Како су се примицали, ђед је све више јаукао, док кум Тодоро не завика.
„Ја те Бога ми слушати не могу како кукаш, него да ми дигнемо једну онако заједнички па ако је умират, да те с пјесмом Христосу пошаљемо“, љутну се Тодор, а остали немајући кудкамо почеше.
Ево браће и јарана
С Љубомирског поља равна

Подиже Ђед око, насмија му се брк па се и он укључи….
А они загрлили се, искривили вратове и запеели из петних жила. Чини нам се иду у утробу земље.
А онда из прадубине, понорнице захуче и из њих крене до неба страшна грлена јека.
„Ој ђевојко Бојана,
Бојна, бојна, бојана….“
Пјева ђед, а онда га одједном обли ладан зној.
„Скини ме на, на зло ми свануло, забоље ме у дно стомака“, зајаука.
Они га скидоше, а он иза једне кукрице, скиде пртенице, задржа се два минута, погледа пода се и окрену се.
„Ево ме ништа не боли“
„Па шта се догоди“, упита га кум Тодор.
„Да простиш, мало крви попишах и испаде из мене камен ко пиљак“.
„Није теби ништа. Окрећи дората. Цурик“, рече кум Тодор.
Док су се кући враћали поново је пјесма одјекивала, а укућанима ништа није било јасно.
Прођоше године, ђед је још дуго година поживио а прича о чудесном излијечењу пјесмом оста и данас.

Ратомир Мијановић


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО