Држ’ се ти Јована Фејсбука!

Терају ме да будем активна на инстаграму.

Кажу: ајде има нас тамо који воле да те читају, не зајебавај.

И ја данас окачим нешто одавде тамо. Трансфер неке фотке из предсобља.

Мало се задржала. Гледала друге фотке.

Привуче ме нека манекенка, лепа, згодна ко авион. Уђем на њен профил и 15 минута гледам њене фотографије од Занзибара преко Холивуда до Балија, умрљана у песак, вежба на отвореном, па се љуља оном љуљашком скоро по небу, па шпага у купаћем, па стој на рукама, па спарингује у рингу с неким типом. Па са штиклама у тесној хаљини воза по Шангају тротинет. Па се извија на некој школи плеса у Dance studio of Americа…

А ти Јована метнула мутну фотку, обрисала пола телефона да ослободиш меморију за два шкљоца. Стала чупава у мужевој атлет мајици, десет минута након што си оставила бицикл свекрвине покојне маме Цвјете код мајстора, да не изгинеш на друму због падања ланца, а и да престанеш да прљаш руке уљем намештајући га три пута дневно.

Затворила врата од купатила, да се не виде два пашкира преко туша и пуна корпа веша. Под ногама ми усисивач, ватај само горњи трап.

Дрхте руке, никако зумирати.

Два покушаја, мутна ко Дунав и обавештење да немам више меморије. Напунили је дете и кер.

Што сам урадила, урадила, ни филтер не помаже.

Мислим се јеботе Јована, она у занзибарском песку, а ти чистиш земљу црницу пред вратима што је комшиница грунула да упије урин мачака луталица, падаш у несвест, дај маску, дај поврати, дај доместос, у материну и мачке, носи у контејнер запаковано у црној већи, смрди горе од леша. Пукла рукавица прсти смрде.

  • Мислим да серу ту, каже комшиница кроз мрежицу.

Ја је гледам онако у дугачкој хаљини којом купим трагове говно+ урин+ доместос. Ћутим.

  • Бацила сам земљу да упије, додаје.

Да, да и направила си им де лукс тоалет, мислим.

Дођем себи, мало дишем, уђем на тај јебени Инстаграм, залутам на профилу те прелепе манекенке, видим ради шпагу, скоро гола, сваки мишић ко вајарском руком исклесан, а ја лежим на поду упаљених мишића и покочене кичме од пет склекова од јуче.

Испред мене ћеркина кућица, дође ми да уђем унутра и спустим пластифицирани застор са исцртаном мачком са цветићем у шапи. Мало се сакријем.

Све мислим бар сам насмејала људе својом фотком „убитачне резолуције“ на којој се не зна јесам ли ја или баба што је дошла да причува унуку.

Ова доле је исто слаб покушај инстаграмске фотке. У мрачају ходника, с киселим осмехом, нека жена покушава направити фотку. Врата од њц-а искусно притворена.

Држ се ти Јована Фејсбука и цура с pixbaya free downloading-a.

Пиши и мани се фоткања, да ти је до тога, одавно би уложила у бољу камеру и бар поскидала пешкире из клоње и Срнине налепнице са довратка.

Чисти мачја говна и терај тај Цвејтин бицикл, прскај се са дететом водом на Дунаву и реци себи: Хвала ти Боже што немам веће огледало на светлијем месту.

Јована Кешански


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО