Бијела кућа тамног вилајета – III ДИО

6.август

Наставак… Први радни дан послије боловања читам План запошљавања за 2020, бечим очи, планирано радно мјесто са свим условима које испуњавам. Сада је све кристално јасно. Шаљем поруку предсједнику „жутог“ синдиката, уједно шефу финансија (има још титула – комисије, менаџер интегритета…) у 8:30 питам конкретно ко ради на том радном мјесту, одговор – није попуњено. Након што је обавијестио „стручни колегијум“ да сам све схватила, на телефон ме зове шеф одјељења (онај што се извињава) и усмено наређује да истог дана у подне почнем радити на пословима у трећем одјељењу цитирам: „Није важно шта ћеш одлучити само пређи“.

У холу сретнем предсједника синдиката и обраћа ми се шапатом „идеш у поткровље, добро размисли, једина шанса да ти се призна факултет је споразумни, можда те некад и вратимо“. Лагано завршавам склапање слагалице, ја вишак, а потреба са мојим условима исказана, треба ме се ослободити елегантно и створити простор за два страначка запошљавања! Радила сам савјесно нове радне задатке који се вреднују много више од моје плате кафе куварице нпр. Шта да вам кажем, бриљирала сам на том радном задатку, али о томе други ће рећи ☺️, понајвише шеф одјељења коме су ме посудили , по казни, а ми имали одличну сарадњу. Но, ни предан рад се не цијени, видјећете и како… Наставићу

7. Август

Наставак… Епизода: РЕКЛА ЈЕ НЕ! 🙃

– Двадесетак дана радим на назови новом радном мјесту, идем из канцеларије у канцеларију, од стола до стола, носам рачунар и предмете за собом💪🏻. Похваљена сам више пута на оном истом тзв. стручном колегијуму за брзо сналажење и самосталност у раду. Једина немам картицу за паркинг, електронску картицу за евиденцију радних сати, практично ту сам падобранац 😂. У паузама и поподне одрађујем дио послова на свом старом радном мјесту. Изненадни позив у кабинет шефа одјељења (извини Тања) и питање шта сам одлучила за споразумни прекид радног односа (рок је био мјесец дана), али су одлучили да скрате, да ме фиктивно пријаве у ново предузеће а да останем на садашњем радном мјесту. Мислим ко разумије свака му част! Ја сам морала разумјети, ипак сам рекла „НЕ“! Ако сам вишак, након 10 година стажа, иако сам једна од пет радника у установи која броји 80 запослених која сам родила троје дјеце (љуби их мајка), и поред показане воље да радим све и свашта, онда то господо отворено и напишите, шта ми ту мажете очи! Од тог мог коначног одговора „НЕ“ ситуација на послу је постала подношљивија, нико ме ништа није питао, осим шефа за урбанизам који је био и остао више него коректан. У том је стигла епидемија и распоређена сам на рад од куће, у граду није било заражених, а мој послодавац је радио пуном паром са све конкурсима за пријем нових радника које ми је послао на увид друг из Добоја.

…наставићу.

Татјана Шимшић/ Херцеговац.нет


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО