1.август

Наставак… Истог дана мало касније позвана сам код шефа одјељења гдје ме је на столу дочекао искуцан Захтјев за раскид радног односа, написан у моје име, треба само да потпишем. Мислим, посао нисам добила „страначки“, имам више квалификације од потребних за то мјесто, издржавам два сина којима отац није жив, бринем о свекрви из првог брака којој смо ми најближи род, добар сам радник, ма шта хоће више од мене, нисам у прилици да се коцкам са егзистенцијом, на крају Захтјев знам и сама написати. Човјеку је непријатно, возамо онај папир по столу од њега до мене, изговарам – не могу ово потписати ! Непријатно изненађен пита како ћу то саопштити послодавцу, кажем на најлакши начин – поруком, позивом или лично. Одлазим, иза леђа чујем – извини Тања, ја само преносим информације. И тако преносећи информације проводиш мобинг над радницима, махом женама… Опет понављам НИСАМ ЈЕДИНА, али превазишла сам страх па једина јавно износим доживљаје и чињенице.

3.август

Од тог „извини Тања“ креће борба за опстанак. Срећа, мали град (е, нек сам и ово изговорила) па се с’ неким знамо из дјетињства, па неке познајемо као свој џеп (онај без ораха и то), па смо с’ неким ишли у гимназију, е сад се њи’ова броји. И кренем редом, шта ме брига, контам немам шта изгубити. Не молим, него објашњавам и тражим информације шта сам крива па не знају шта ће са мном и зашто сам баш толико битна. Елем, на крају ме скоро убиједише да је то за моје добро и да треба да сам захвална. Један је чак рекао па знаш како, немој мислити да си недодирљива, ето ти имаш посао (гооодинама сам била без истог са двоје мале дјеце ), па си сад као сигурна, не знам шта дижеш галаму, то ти је правна формалност (при том о праву зна колико и о нуклеарној физици). А, шта каже право? Ух, ух… Онда схватим да никог није брига и да би шипак икад добила од њих, срећа па искористих боље вријеме кад се нисмо дијелили по томе колико коме гласова искамчимо, с’ ким пијемо кафу… Елем у том хаосу одлазим на директни састанак на позив послодавца… Наставиће се, очекујте неочекивано, цитираћу…

6.август

Троје нас је на састанку, ПОСЛОДАВАЦ, шеф одјељења (онај – „извини Тања“, у својству свједока, није проговорио ни ријеч) и ја у улози „слушалице“, такође без ријечи. Био је то монолог, најбитније дијелове вам преносим „Не знамо што си незадовољна, зашто си звала тог и тог, мислимо да си имала обећања од смијењеног шефа одјељења, ко зна шта си имала с њим, он је познати монструм који је нападао 5 жена на послу, рекао је имена и презимена (мени срце лупа, стрес) , ништа не радиш, тебе би ја код приватника па да видиш, покривају те јадне колеге који не знају гдје су шупљи ни гдје им је дупе гдје глава, ако не прихватиш споразумни оставићу те да иструнеш на том радном мјесту, а кад обновим мандат трећа си на списку вишка радника послије двоје колега чија је имена рекао, тад је поменуо Бога да је желио да ми помогне а да сам ја незахвална и дрска. Мислим да не морам писати о мојим осјећањима на том састанку и послије… Добила сам ултиматум, мало више од мјесец и по дана да потпишем споразумни раскид уговора, дај шта даш, или ћу бити технолошки вишак ничим изазван. Толико о пронаталитетној политици, рекла сам мужу крећем у борбу за своја права или купимо дјецу и селимо! Мислим, с’ ким и с’ чим да се борим кад ме и предсједник синдиката („ЖУТОГ“) наговара на споразумни раскид радног односа и запослење у предузећу које не жели да ме запосли. У том тренутку сам на боловању 5 дана за његу дјетета, те користим прилику да се саберем и смислим шта даље. Отишла сам уз договор да нема љутње, нисам ни мислила да се љутим, ово не гледам лично, послодавац представља институцију и то је све, без личних конотација молим. Ето тако прођеш у свом малом мирном граду кад гледаш своја посла, и кад осим 8 радних сати одгајаш дјецу и живиш миран живот!

П.С. Нажалост, нема гаранције да ће било ко од нас бити поштеђен сличног сценарија…

(наставиће се)

Татјана Шимшић / Херцеговац.нет