Архимандрит Нићифор Дучић – Војсковођа у мантији

Јован Дучић, песник, патриота и дипломата оставио је дубок траг на овим нашим просторима. Ни мало мањи печат међ “Србљем” не остави још један Дучић, Нићифор. Живео је у бурна времена српске историје деветнаестог века, коју је бележио, био њен активни учесник као добровољац и командант. Академик, председник Српског ученог друштва, црквено лице, архимандрит Српске православне цркве, а уједно и добротвор Српске краљевске академије.

Са тврдог херцеговачког камена
У Лугу на обали највеће европске реке понорнице Требишњице, у каменитој, а опет питомој Херцеговини, рођен је 1832. године Нићифор, што му је монашко име. Занимљиво је да му крштено име није запамћено.

Манастир Дужи, поред улоге једног од најснажнијих духовних центара, имао је и јаку образовну мисију за Херцеговце. Многи знаменити и “ини” су прва слова написали, образовали се управо под манастирским сводовима, а Нићифор је по сопственој жељи у овом манастиру монашку одежду обукао са седамнаест година. Ту је млади Дучић, за кога кажу да је био “необуздане и бујне природе” стекао основно образовање, ал’ и уобличио основу свог животног пута, борбу за слободу од Турака.

Као стипендиста Српске владе наставља школовање у Семинарију београдском. Жељан знања и нових искустава паралелно слуша Ђуру Даничића на Великој школи. После двогодишњег школовања враћа се у херцеговачки манастир. Ту је 1857. године основао школу за ђаке из требињског краја, заједно са Серафимом Перовићем, тадашњим митрополитом херцеговачким. У долини Неретве, у манастиру Житомислићи отвора духовну школу за свештенике, чији је био управитељ.

Турски зулум толико је узео маха да обичан народ није могао више да трпи. Јављају се устаници, тако да 1861. године Нићифор командује једним српским устаничким одредом у Источној Херцеговини, у договору са вођом устанка, војводом Луком Вукаловићем. Устанак Турци гуше, а Дучић одлази на Цетиње. Упоран у настојању да омогући што већем броју ђака приступ знању, отвара десет основних школа у Црној Гори, а 1864. године и Цетињску Богословију. Добија звање архимандрита.

Дучић између Цетиња и Београда
Нићифор је био иницијатор и потписивања Уговора о сарадњи и уједињењу српског народа из 1866. године, који су потписали кнежеви Србије и Црне Горе, Михаило и Никола. Годину дана касније, атентатом у Топчидеру уговор је “пао у воду”. На позив Илије Гарашанина, Дучић се те исте године враћа у Београд.

Нићифор се разликовао од других свештених људи и по томе што у Београду није живео у манастиру, већ је боравио у кући на углу улице Браће Југовића и Француске, коју је сам изградио.

Постао је председник Комисије за зидање цркава у Србији, председник Одбора за српске школе ван Србије, председник Одбора за Народну библиотеку и музеј.

Два пута командовао српским добровољцима
Каквог је духа Дучић био најбоље показује 1876. година, као и српско-турски рат. Кнез Милан Обреновић га поставља на место команданта свих добровољачких дивизија Ибарске армије. Био је на челу три хиљаде добровољаца, са којима се борио око Нове Вароши. Предводио је добровољце у првим редовима и том прликом био рањен.

Нићифор Дучић

За показану храброст и заслуге, кнез Милан га одликује чином пуковника, али Нићифор одбија кнежево унапређење. Годину дана након тога, предводи добровољце устанике Јаворске армије. У овим биткама ослобођени су нишки, пиротски, врањски и топлички округ и припојени Србији.

Три године је био посланик Народне скупштине, а шест управник Народне библиотеке Србије.

Иако у годинама, не престаје да трага за новим знањима. На париској Сорбони, 1886. прати предавања о књижевности, историји, географији и филозофији. У Паризу се дружи са студентима из Србије, где је основао Српску читаоницу. Постаје и члан “Société d’histoire diplomatique“.

После године проведене у Паризу, путује јужном Француском, обилази Шпанију и посећује Лондон.

По повратку у Србију, младом Александру Обреновићу преноси знања из историје српске цркве. Бирали су га неколико пута за председника Српског ученог друштва, које се 1892. уједињује са Српском краљевском академијом. Руководио је Жичком епархијом онда када се давало петсто година косовским јунацима. Краљ Србије Александар Први Обреновић је тада био миропомазан у Жичи. Постаје члан Српске краљевске академије. Година 1899. посебно је значајна за Нићифора, обележио је 50 година свештеничке службе и 40 година књижевног рада.

Архимандрит Нићифор Дучић је преминуо у Београду 1990. године, а сахрањен је на Новом гробљу са свим академским, црквеним и војним почастима тог доба.

Једно златно перо
Готово све време живота Нићифор Дучић је писао и записивао, како своје тако и све што је овог умног, образованог човека занимало. А много тога га је занимало. Био је велики заговорник просветне реформе Вука Караџића, сакупљао је и објављивао народне приповетке, умотворине, као и речи из свог родног краја. Писао је историјска дела у којима је описивао личне доживљаје и догађаје – приче из прве руке. Између осталог, штампао је и народне приповетке, загонетке, поскочице и умотворине из Источне Херцеговине.

Човек кадар да сваком каже истину у очи
Једном приликом Нићифора је, јер није имао “длаке на језику”, у писму “укорио” фрушкогорски архимандрит Иларион Руварац, на шта му је Дучић одговорио: “Док ме овде, и свуда гдје сам био, сматрају за тиха и погодна. Али никад за ласкавца. Ја имам своје мисли и своје увјерење, које браним, док се не увјерим о бољем. Ја сам кадар да сваком рекнем истину у очи. С тим сам и државну службу губио и стратио. Али сам увијек остао свијетла образа и чврста карактера. А највише ме тјеши то: што никад никоме нијесам не само учинио него ни помислио зла, па ни најжешћим непријатељима својима… Што у мени нема колико би ваљало калуђерске кротости томе се не треба чудити јер сам ја више војник него смјерни, преподобни монах. Али поштујем и монаштво српско.”

Нијесам никоме ништа дужан; а ко мени дугује, опраштам”
Уз тестамент којим је све своје богатство поконио Српској академији наука, дао је и упуство за оснивање фонда архимандрита Нићифора Дучића. Уз констатацију да ником не дугује, а да дужницима опрашта, Дучић даје упуство како ће се користити средства задужбина при Српској краљевској академији, (данас Српска академија наука и уметности): Фонд архимандрита Нићифора Дучића и Фонд за одржавање гробнице архимандрита Нићифора Дучића.

“Моја је жеља да Академија из Фонда награђује расправе или монографије или цијело дело из српске историје, политичке, војничке и црквене; а може из српске филологије, географије и етнографије уопће. Академија ће одредити и темате за награду, који не смеју никада бити политичке садржине… С времену кад се умножи мој фонд Академија је власна одређивати један део интереса и на друге културне потребе у Српству.”

Нићифорова Задужбина почела је са радом 1901. године са имовином од приближно 21.500 динара у злату.

Никога није заборавио
Богату библиотеку оставља Богословији у Београду. Сва црквена одличја, вредне медаље, добијене у ратовима, оружје и “једно златно перо у кутији, спомен од др Валтазара Богишића за грађу из Херцеговине коју сам му давао за његове правне радове” оставља Народном Музеју у Београду. Не заборавља ни цркву, тако иконе завештава цркви Св. Саве на Савинцу, 500 динара у злату оставља манастиру Дужи, у ком се замонашио. Као што је то чинио целог свог живота, ширио пимсеност и културу, Нићифор тестаментом завештава средства српском певачком друштву Гусле у Мостару, певачком друштву Српска слога у Дубровнику, српском певачком друштву Слога у Сарајеву, манастиру Житомислић, цркви Мале Госпође у Лугу на Требишњици, као и осталим манастирима и црквама у Србији и Црној Гори и удружењима за незбринуту децу.

Петар Минић/011info


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО