Снежана А. Топаловић: Син Милутин


Људи воле приче о љубави. Ово је једна од таквих прича, можда једна од најљепших за које сам чула. Велике приче дешавају се великим људима. Не може то свако доживјети, као што велике туге могу стати само у велике душе. Ова прича је управо таква, тужна прича о великој љубави.
Милица и Стеван знали су се од дјетињства. Живјели су у истом селу. Он је био син газда Радована. Јединац, сан сваке дјевојке, а она, кћерка, удовице Винке, поштене, напаћене жене која је са десет својих прстију и једном кравом хранила три дјевојчице. Радила је, по туђим њивама,од зоре до мрклог мрака и никада се није жалила. Дјецу је исто тако одгајала. Када су дорасле, дјевојчице су кренуле на надницу, са мајком. Често и код газда Радована. Он им је увијек давао више. Милица се љепотом издвајала од осталих дјевојака. Живот је није мазио, али јој је Бог дао све друго. Била је бистра, оштроумна и пјевала је као славуј.
– Кад Милица запјева, камен заплаче, говорио је газда Радован. Стеван је, још од дјетињстава, био слаб на њу и штитио је. Када је та његова слабост прерасла у љубав био је спреман погинути, само да она буде срећна. Милица је осјећала исто, али није себи давала лажну наду. Газдин син, ожениће неку миражџику. Што прије то прихвати, то ће за њу бити боље.
Избјегавала је сусрете, а опет, горјела је од жеље да га види. Младост носи снагу, када си млад можеш све, али без те љубави то све не значи ништа.
– Милице, хоћеш ли поћи за мене, хоћу да причам са оцем.
Пуче као гром из ведра неба. Није очекивала. Можда се потајно надала, али је увијек одбацивала као немогуће.
– Не лупетај Стеване, нисам ја теби прилика.
– Ниси ми прилика, љепша си и паметнија од мене – насмија се мангупски, –али си ми све остало, без тебе ми живота нема.
Хоћеш ли Милице? Ја више не могу овако или… или… Твоје је само да хоћеш, моје је остало.
– Ко да се ми питамо, ја хоћу, ти хоћеш, али биће како газда Радован хоће.
– Ти хоћеш! Ти хоћеш! Само то је битно. Скочи са коња, подиже је као дијете и заврти око себе.
Узјаха коња и одјури према кући. Милица је дрхтала као прут, а у грудима је стезало, никако да се надише. Једва је дошла кући.
За два дана њиховој кући дођоше газда Радован и Стеван.
Није се радило, била је недјеља.
– Помаже Бог!
– Бог ти помого газда Радоване, којим добром? сва ће
збуњена Винка.
– Сједи Винка, послом смо дошли. Овако, ја имам само
Стевана на овом свијету, а он каже да му среће без твоје Милице нема, па смо, с Божијом помоћу, дошли да видимо да ли је ђевојка за удају. Винка замуца, није знала шта да каже.
– Милице… ћери… вамодер. Чу ли ти Милице шта газда
Радован каже?
– Чух мајко.
– Па шта велиш?
– Нема ни мени среће ни живота без њега, зацрвени се Милица и обори поглед.
– Онда ђецо нема се шта више рећи, закључи газда Радован. Милица загрли мајку, газда Радована пољуби у руку, а Стевана погледа шеретски, да је једва остао на ногама. Сљедеће недјеље сватови су дошли по Милицу. Била је најљепша млада коју су знали, дуго се причало о томе. Газда Радован је даривао поћелицом од дуката, свекрва је даривала своју ниску коју је донијела у мираз, а Стеван ланчић са при–вјеском Мајке Богородице. Била је то свадба о којој се на дуго и на широко причало.
– Запјевај нам, Милице, ћери, рече газда Радован, а Милица поцрвени и запјева. Сви занијемише.
– Кажем вам ја, кад Милица пјева, камен плаче, ликовао је. Дани у новом дому били су као у бајци. Сви су је вољели, јер је она била просто таква, вољива. Стеван је пазио као мало воде на длану.
– Милице хоћу да ми родиш сина Милутина, љубио ју је у образ.
– Хоћу Стеване и Милутина и Драгутина, љубила је и она њега.
А онда су дошли црни дани. Почео је рат. Стевана су одвели.
Поздравио се са мајком и оцем, а како је тада била срамота показивати пред свијетом своја осјећања, пришао је Милици и
пољуби је у чело: –Чекај ме, рекао је.
– Чувај ми се Стеване, прошапутала је. Хтјела је да га загрли и не пушта никад. Отишао је.
Наставило се са свакодневним животом, радило се, кувало, спавало, али се није живјело, без Стевана. Вијести су биле све страшније. Мало, мало па се прочује да је неко познат погинуо, а кад сазнаш да није нико твој, Боже ме опрости, радујеш се.
Тако су једном сазнали да су Стевана одвели на принудни рад у Њемачку. Хајде, нек је жив, вратиће се, понављала је у молитвама Милица.
Дани су пролазили, па онда године, а вијести није било, само пуста неизвјесност и нада. Одбацивала је све што има везе са смрћу. Њен Стеван је жив, вратиће се и она ће му родити сина Милутина. Рат се завршио. –Сад ће он, вјеровала је. Све те године, у кући без Стевана, не би издржала да је свекар и свекрва нису тјешили и сами неутјешни. Прошла је година од рата. Стевана није било. А онда, једно вече газда Радован је зовну:
– Милице, ћери, ми смо се помирили с тим да Стеван неће доћи и ти дијете треба да то прихватиш. Ко је жив вратио се одавно. Њега нема. Данас сам му запалио свијећу, за мртве. Волимо те од почетка и знаш да си се сродила са нама, али мораш мислити на себе, на своју срећу, млада си. Маринко из Доње Баре питао ме за тебе. Нисам му ништа рекао док не видим са тобом.
– Сметам ли вам, тата? упитала је.
– Не сметаш, ћери, забога, како то можеш да питаш?
– Па нека ме онда, расплакала се.
– Нека те, ћери, нека, али размисли, Маринко је фин чоjек.
Нећеш му бити слуга. Никад те не бих дао у лошу кућу. Роди дијете, оно ће ти донијет радост. Уби ме туга, још тебе кад видим. Ти си ми, Милице, жива рана.
– Добро тата, како ти кажеш, удаћу се за Маринка, али нека ме још мало.
– Нека те, ћери, нека.
Свекрва је плакала.
Након мјесец дана Маринко је дошао по Милицу. Била је то најтужнија млада и најтужнији испраћај. Зовнула је свекра и свекрву у собу, извадила дукате које су јој дали: –Ево ово, рекла је. Само је ланчић који је добила од Стевана оставила.
– Милице, душо моја, – заплака газда Радован –то је твоје, с’халалом ти дато, од срца, чувај то ћери, рђава су времена, продај ако запне. Милице немој да ти шта фали, знаш да имаш нас. Загрлише се све троје, као три камена, отупјела од бола.
Кренула је Милица у нови дом, у нови живот, са тугом већом од планине. Маринко је заиста био добар човјек. Прву ноћ јој није ни прилазио. Видио је њену тугу. Послије би чекала да Маринко заспи и плакала, без јецаја, док душу не исплаче. И тако сваку ноћ. Дани су јој били лакши, прођу у обавезама, али из ноћи никад изаћи. Умирала је из дана у дан, копнила. А онда је схватила да је трудна. Није се радоваала, није ни туговала, била је као камен. Маринко је био пресретан што ће постати отац.
А онда, некако пред јесен, вратио се Стеван. Био је сјенка од оног младића који је отишао у рат. Живио је и радио у нељудским условима, држала га је само љубав према Милици и нада да је родила њиховог сина Милутина. Када је стигао, газда Радован је
испустио крик, као рањен лав, а мајка се онесвијестила.
– Гдје је Милица? гледао је по авлији.
– Милице, ооо Милице …
– Ђе је Милица? Мајко? Оче? Што то ћутите? Да се није удала?
– Није сине, није, ми смо је удали! Она није хтјела.
– Гдје, за кога?
– Доље, за Маринка у Доњу Бару.
– Морам да је видим, утрча у шталу, узјаха вранца и одјури као вјетар.
– Стеване… У памет се сине! довикну газда Радован.
Стигао је као без душе. Милица је била на кориту. Већ је била у поодмаклој трудноћи. Кад га је видјела, ведро јој је испало из руку, окаменила се, отупјела. Радовала би се, али не зна како, грлила би га, али нема чиме. Стеван ју је гледао исто тако, тупо, укочено, а сузе су саме клизиле низ његово суво, напаћено лице.
Милица се прва прибрала:
– Стеване! Жив си, хвала Богу.
– Боље да нисам, Милице, кад те такву видим.
– Не хули Стеване.
– Како си Милице?
– Па ето… живи се.
– Волиш ли га?
– Пусти Стеване, нисам ја бирала.
– Волиш ли га Милице?
– Добар је човјек.
– Волиш ли га!? крикну Стеван.
– Не волим, Стеване, не волим! прокину Милица, а сузе кренуше као два потока.
– А родићеш му сина. Да сам Богдо умро.
Подбоде вранца и одјури. Милицу ноге више нису држале.
Сједе. Тресла се, чупала косу. Назад немаш коме, напријед не можеш.
Прибрала се тек пред мрак, када је Маринко дошао са њиве. Рекла му је да је Стеван жив и да је долазио. Прећутао је, није рекао ни ријеч. – Диван је то и велики човјек, помислила је.
Кад је чуо да се Милица породила Стеван је частио кафану, а када је сазнао да му је дала име Милутин више се никад није отријезнио.
Дијете је Милици унијело радост, али копнила је из дана у дан, из године у годину. Више никад није запјевала, а смијала се само Милутину.
Срела је једном газда Радована. Тај загрљај никад неће заборавити.
– Куку ти је мени шта урадих, само то је рекао. Купио је тада Милутину дрвеног коњића, на вашару.
Стеван се никад није оженио и никад отријезнио. Једно јутро вранац је донио његово намучено, безживотно тијело, пред кућу. – Родио се, помислила је када је чула, –да се Бог хоће и мене сјетити. Умрла је у четрдесет четвртој години. Уствари, умрла је много раније, јер без Стевана није ни живјела. Није умрла, родила се.

Фотографија @sumadijska_ljuta

Снежана А. Топаловић


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО